Izvor: Politika, 09.Apr.2010, 00:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
AVET JUGO-EVROPE
SFRJ je u sebi pokušala da ujedini zemlje sa dohocima od nivoa Španije do Hondurasa. To se pokazalo nemogućim. Slična sudbina može da zadesi i EU
Zamor Evrope u pogledu daljeg proširenja na evropski jugoistok uzima se kao datost koja proističe iz problema rukovođenja zajednicom od 27 heterogenih zemalja i obaveze transfera novca siromašnijim članicama. Politički razlog se često smatra glavnim: čak i prestankom prava veta, političko odlučivanje u Evropskoj uniji je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i dalje komplikovano, nesuglasice oko spoljne i finansijske politike očigledne, različiti nivoi „asimetrične” ujedinjenosti (evrozona, „Šengen”) neophodni. Većglomazna struktura odlučivanja to postaje joši više–da o komičnim aspektima prevođenja svih dokumenta na skoro 20 jezika EU i ne govorimo.
Ali značajniji problem jeste ekonomska različitost u nivou razvoja članica, koja bi sa ulaskom zemalja zapadnog Balkana postala jošveća. Ako se danas postavlja pitanje da li je razumno imati istu valutu u zemljama sa bitno različitom ekonomskom politikom, tako se joši više postavlja pitanje da li Evropska unija može da funkcioniše kada su razlike u nivou prosečnih dohodaka članica velike, a otuda i nejednakost među građanima ogromna.
Postalo je opštemesto reći da je nejednakost u Americi velika, a u Evropi, gde cveta „država blagostanja”, mnogo manja. Ali malo se zna da je,ako danas uzmemo EU kao celinu, nivo nejednakosti između pojedinaca u njoj veći nego u SAD. Osnove te nejednakosti su različite: u Evropskoj unijiona je posledica veoma različitih prosečnih nivoa dohodaka članica, a u Americi činjenice da postoje bogati i siromašni pojedinci manje-više podjednako „razasuti” u svim državama. Ostavljajući po strani Luksemburg, sa neverovatnim dohotkom odviše od 70.000 međunarodnih dolara po stanovniku (tzv. međunarodni dolar je dolar koji u principu ima istu kupovnu moću bilo kojoj zemlji sveta i otuda odražava stvarni životni standard), dijapazon dohodaka u EU kreće se od oko 40.000 dolara po stanovniku u Švajcarskoj do oko 11.000 u Bugarskoj i Rumuniji. Ako posmatramo 50 država SAD, raspon dohodaka je samo dvaprema jedan. Ovo je otprilike bila i razlika u prosečnim dohocima koja je postojala u EU pre njenog proširenja na istok. Danas je devet od deset najsiromašnijih članica EU sa evropskog istoka.
Ove ekonomske činjenice dovode do praktičnih problema. Prvo, menja se smer i obim transfera, koji pristižu iz tzv. kohezionog i drugih fondova EU, i koji bi trebalo da doprinesu smanjenju jaza između bogatih i siromašnih zemalja, a otuda i građana. Španija, Portugalijai Grčka, koje su tradicionalni neto-primaoci, gube nauštrb novih članica.
Drugo, veća korupcija, neefikasnost institucija i neznanje o načinima upotrebe fondova ove transfere činemanje efikasnim na istoku, nego na zapadu. Poučan je primer Bugarske koja nije bila u stanju da iskoristi novac koji joj je EU stavila na raspolaganje. Ali o tome koliko je korupcija moćna da uništi pozitivni efekat evropskih transfera govori i primer južne Italije, koja je primalac pomoći već 60 godina, a da se njeno zaostajanje u odnosu na sever nije smanjilo.
Treće, sa ovako nejednakim prosečnim dohocima skoro je nemoguće imati slobodno kretanje radne snage. To se vidi na primeru Rumunije i Bugarske koje su (skoro u potpunosti) isključene iz slobodnog kretanja radne snage u periodu prvih sedamgodina posle učlanjenja. Vidi se takođe i iz toga da, i bez članstva, postoji ogroman pritisak da se emigrira u zapadnu Evropu. Iz Albanije se iselilo dva miliona stanovnika, najmanje pola miliona je, posle 1990, emigriralo iz bivše Jugoslavije, a Moldavija i Ukrajina se „ispražnjuju” usled ekonomske emigracije. Smatra se da više od milion Ukrajinaca radi u Poljskoj i baltičkim republikama. Takve masovne prilive radne snage Evropa, koja sve više postaje „tvrđava Evropa” pod demografskim i imigracionim pritiskom iz Afrike, teško da može da podnese a da ne ugrozi tekovine države blagostanja.
Tu se pojavljuje četvrti elemenat: nekompatibilnost širokih socijalnih prava koja postoje u EU sa njenom otvorenošću. Priliv stranaca koji su spremni da isti posao rade za trećinu ili petinu evropske nadnice jeste dobar za konkurentnost, ali potkopava socijalnu solidarnost koju je Evropa gradila više od pola veka. Sa prilivom stranaca smanjuju se nadnice domaćih radnika, nestaju sindikati (jer se stranci ne učlanjuju), raste siva ekonomija (jer je puno stranaca ilegalno dospelo u Evropu), pojačava se pritisak na javne službe, naročito naobrazovanje i zdravstvo. Tako je čest slučaj da su celokupni razredi osnovnih škola u Engleskoj sastavljeni od dece upravo pristiglih stranaca.
I konačno, nejednakost u ekonomskom razvoju čini zajedničku ekonomsku politiku teškom: ista kamatna stopa treba da važi za Nemačku i Bugarsku, ista fiskalna pravila za Švedsku i Rumuniju.
Proširenje na jugoistok sve ove probleme bi drastično povećalo. Naravno, „prednost” zapadnog Balkana jeste u tomešto je, u smislu stanovništva, mali, te bi i pogoršanje tih problema bilo manje. Ali prosečni dohodak Srbije i Crne Gore je ispod prosečnog dohotka Bugarske i Rumunije, dok su Makedonija, Bosna i Albanija jošsiromašnije. Jaz između najbogatije i najsiromašnije članice proširio bi se na iznad petprema jedan. Eventualni ulazak Turske bi situaciju učinio joštežom. Prosečni dohodaku Turskoj je oko 12.000 međunarodnih dolara po stanovniku (za oko 20 odstoviši od srpskog), ali stanovništvo Turske iznosi 75 miliona ljudi. Takav pritisak, i na fondove, i na migraciju, i na političko odlučivanje (jer bi Turska uskoro bila najmnogoljudnija zemlja EU) teško da bi EU mogla da izdrži.
Sa daljim širenjem na jugoistok Evropska unija ulazi u opasnu sferu gde sve više podseća na SFRJ. Odnos prosečnog dohotka Slovenije i Kosova bio je 7 : 1, i taj se jaz, mimo svih redistributivnih politika i slobodnog kretanja radne snage, povećao od 4 : 1 koliko je iznosio pedesetih godina. I doveo do nezadovoljstva u siromašnim republikama i na Kosmetu, koji susmatrali da ne dobijaju dovoljno, i u bogatim republikama koje su smatrale da daju previše. Ovaj ekonomski aspekt raspada SFRJ često se zaboravlja. SFRJ je u sebi pokušala da ujedini zemlje sa dohocima od nivoa Španije do Hondurasa. To se pokazalo nemogućim.Slična sudbina može da zadesi i EU ukoliko nastavi sa suviše brzim proširenjem.
Karnegijeva zadužbina za međunarodni mir
Branko Milanović
[objavljeno: 09/04/2010]
