Izvor: Politika, 26.Nov.2010, 01:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dani mrmota
Gde počinje da se nazire odgovor na pitanje zašto Ekrema Jevrića slušaju milioni
Rukovodeći se maksimom da nema malih i velikih uloga, samo malih i velikih glumaca – pozivam se na to da ne postoje ni efemerne novinske teme. A u vremenima kada bitno i dragoceno i inače čuče u nekom socijalnom zapećku, ovo efemerno, iz samo sebi znanih razloga, postaje sveprisutno. E sad, to ,,iz samo sebi znanih razloga” meni nikad nije bilo zadovoljavajuće objašnjenje. Ja imam potrebu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da sebi objasnim koji su ti razlozi, za bilo kakvu budalaštinu, pa makar se ona zvala i Ekrem Jevrić – fenomen.
Pitali su novinari Ekrema kako je nastao njegov čuveni hit ,,Kuća poso” i Ekrem je rekao sledeće: ,,Navelo me ovu pesmu da snimim, ja sam ovde dvadeset dve godine, video sam narod, idem da ga tražim, a on kaže: Pa on je na poso. Ja idem sutradan opet da tražim čoveka, on kaže: Ja sam na poso. Pa onda ja idem vamo i opet tražim čoveka molim te treba mi nešto, a kaže žena: On je na poso”.
U vezi sa ženskim pitanjem u SAD Ekrem je izjavio sledeće: ,,Ja sam tu pesmu izmislio pošto vidim ovde žene rade, a ostave dete od šest godina koje je samo kući, a ona ide da radi. I onda sam ja otpevao pesmu kako da ona ne izgubi to bogatstvo jer deca su veliko bogatstvo”.
Ako ste, slušajući Ekremov planetarni hit, uglavnom uživali u refrenu, autentičnoj interpretaciji i ekspresivnom izrazu lica, ne udubljujući se u ostatak teksta, dozvolite da zajedno malo razmislimo o tome šta nam ovaj čovek zapravo poručuje i zašto su ga na Jutjubu ljudi slušali milionima puta. Mora biti da tu ima nešto, ne može takva popularnost biti samo zato što je pesma glupa. Jer zapravo nije glupa. Vrlo je sugestivna, i pogodila je takozvanu žicu našeg mentaliteta. O tome se ovde radi, a ne o Ekremu.
Peva Ekrem ovako: ,,Evo živim u Njujorku gradu, živim, radim a i samo radim”. Znači, ubija se od posla, na trulom Zapadu. Mi smo znali da je taj Zapad takav, nehuman i izrabljivački, a sad imamo i potvrdu. I znamo da to ne želimo. Prvo mi se ova rečenica stilski učinila neobičnom, a onda sam je, iz drugog pokušaja, razumela. ,,Živim radim a i samo radim” zapravo znači ovo: ,,Živim, radim, a nekad i ne živim, već samo radim”. Tužno. Neprihvatljivo. Zatim kaže: ,,Oj Njujorku ubila te tama, što dozvoli da vam žena vlada”. Možemo samo da pretpostavimo na koju se ženu misli, ali to je manje važno. Bitnije je da se sa Ekremom slažemo u tome da žena nikako ne bi smela da vlada. Rezultat kuća – poso izopačenja će, dakle, biti taj – žene će doći na vlast. I nastavlja: ,,U tebi je pas do pasa, beton do betona, kroz ulice žena bataljona”. Ima li šta gore od ove slike: pune ulice slobodnih, pomalo militantnih, žena, koje, u Ekremovoj viziji, hodaju obezljuđenim betonskim gradom kao psi lutalice. A da li je ženi mesto na ulici? Nije, naravno. Gde joj je mesto? Pa kod kuće, da čuva decu. Kad se jednom oko ovoga usaglasimo moći ćemo veselo i horski da zapevamo i nastavak: ,,Oj Njujorku, budi svijetli grade, izbaci sve žene što rade, izgubiše djecu to imanje, oj Njujorku, ti svijetli grade”. Prešlo se na ijekavicu, stvar je dakle ozbiljna. Može li se, i sa kojom argumentacijom, suprotstaviti nekome ko se zalaže za čuvanje dece u najlepšem mogućem okruženju, uz svoju majku? Ne može. Da li volimo da smo okruženi hrpom betona koja nas pritiska sivilom i obavezama bez kraja i konca? Ne volimo. I eto tu negde polako počinje da se nazire odgovor na pitanje zašto Ekrema slušaju milioni, zašto su ga poput heroja dočekali na aerodromu, zašto su ga pozvali u najpopularniji rijaliti program u Srbiji. Ekrem peva ono što mi mislimo. Ekrem oseća ono što i mi osećamo. Da radimo onako kako kapitalista od nas traži, to nećemo. U refrenu kuća – poso, onaj deo gde se pominje kuća mi i ne čujemo, uglavnom čujemo strašnu reč posao. I beskrajno ponavljanje istovetnog, kao u filmu ,,Dan mrmota” u kome se junak svakog jutra budi u jednom te istom danu. I to nam je Ekrem opevao, taj besmisao našeg življenja. Nema provoda. Nema razonode. Nema lepih putovanja. Nema čarolije. Sve je poznato, unapred dato, sve je izvesno, i ta izvesnost pritiska kao betonska tabla. Jedino što u svemu tome mi možemo da uradimo to je da eventualno disciplinujemo ženu. Pa da ona podigne neku decu. Pa da ta deca poruše taj beton i na mestu betona preoru njivu i posade nešto svoje, malo, ali što dobro rađa.
Mogla sam, naravno, da pomenem i neke jače reči, da se gađam mizoginijom, feminizmom, ljudskim pravima, stereotipima i predrasudama, ali bojim se da bi to bilo besmisleno i uzaludno. Ekrem je već postao popularan i već je pobedio. A pri tom sam priznaje svoje ,,ja znam da ništa ne znam”, samo što u njegovoj verziji to glasi ovako: ,,Eto šta znam, ništa ne znam, a đe da znam”.
I posle neka mi neko kaže da ovaj čovek nije filozof. I da nije s pravom dočekan ovacijama.
Jelena Lengold
objavljeno: 26.11.2010.
