Izvor: NoviMagazin.rs, 06.Avg.2015, 17:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto svi hrle u Teheran?
Dogovor Irana i šest svetskih sila o nuklearnom programu koji predviđa ograničenje nuklearnih ambicija Teherana u zamenu za ukidanje sankcija označio je svojevrstan početak trke velikih, ali i manjih svetskih igrača za mesto pod suncem na velikom i perspektivnom iranskom tržištu.
Ako se ima u vidu da je iranska ekonomija veća od australijske i dva puta veća od veoma uspešnih Ujedinjenih Arapskih Emirata, nimalo ne čudi što su mnogi pohrlili da prigrabe nove poslovne >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << šanse koje Teheran nudi, ocenjuju strani mediji.
Štaviše, očekuje se da će Iran zabeležiti još brži privredni rast budući da su najkonzervativnije projekcije (pre potpisivanja sporazuma) pokazivale da je Iran u narednoj deceniji spreman da doprinese globalnom rastu skoro kao Italija (sa oko 270 milijardi dolara).
Osim ogromnog domaćeg tržišta koje se sada otvara, za investitore je energetski sektor, odnosno, iranske rezerve nafte i gasa pravi "dragulj u kruni", ali ne treba zanemariti ni druge privredne grane, navodi "Fajnenšel tajms".
Očekuje se da će u ovoj zlatnoj groznici prednjačiti evropske kompanije. Naime, Iran sa Evropom, koja je ranije uvozila velike količine iranske nafte, ima znatno bolje odnose nego sa SAD. Osim toga, iranske rezerve gasa, druge najveće na svetu, mogle bi konačno da stignu do Evrope i tako smanje zavisnost kontinenta od Rusije.
Osim u energetskom sektoru, evropskim kompanijama prilike se nude i oblasti široke potrošnje, građevine, autoindustrije, vazduhoplovne i vojne industrije.
Međutim, stiče se utisak da je otvaranje Irana donekle zateklo evropske lidere nespremnim, što se možda da objasniti njihovim fokusiranjem na grčku krizu, konstatuje "Fajnenšel tajms".
Ali, problem je što su ih drugi konkurenti već pretekli, a to nisu SAD, već Rusija i Kina, piše britanski list.
Iako tradicionalno dobre veze Irana i Rusije nisu uvek bile srdačne, predsednik Vladimir Putin postao je više od partnera s obzirom da se i Moskva i Teheran bore protiv sunitskih pobunjeničkih grupa poput Islamske države.
Štaviše, Rusija je jedan od ključnih igrača koji je zagovarao pozitivan ishod nuklearnih pregovora i nema sumnje da joj je Iran zahvalan na tome.
Međutim, glavni evropski rival mogla bi da bude Kina koja iskazuje nezasitu žeđ za energijom i procenjuje se da bi kineski uvoz iranske nafte sa dosadašnjih 600.000 barela dnevno mogao da skoči na preko milion.
Obim kinesko-iranske trgovinske razmene u 2014. dostigao je 44 milijarde dolara, što je skoro trećina ukupne spoljne trgovine Irana, dok kineske investicije u iranski energetski sektor iznose više od 21 milijarde dolara, što bi posle ukidanja sankcija moglo da se udvostruči.
Iz perspektive Zapada, saradnja Kine i Irana tokom embarga mogla bi da se smatra suprotnom međunarodnim ugovorima, ali u očima iranske vlade, kineske investicije i trgovina obezbedili su Teheranu neophodni ekonomski „pojas za spasavanje“ tokom dugog perioda izolacije.
Jedna od nagrada za takvu podršku je već u rukama Kineza - a to su infrastrukturni projekti u energeskom sektoru vredni više milijardi dolara.
Osim novca, kinesko-iranske veze su ojačane i činjenicom da dve zemlje imaju dugu istoriju i drevnu kulturu, kao i da dele isti osećaj da su žrtve zapadnog imperijalizma, navodi "Fajnenšel tajms" i dodaje da je nafta samo jedan od sektora koji će povezati dve ekonomije.
Sve u svemu, Zapad poseduje tehnologiju potrebnu Iranu za obnovu posrnule ekonomije, ali problem je manjak poverenja.
Iako je Evropa u boljim odnosima sa Iranom od SAD, evropska privrženost američkoj spoljnoj politici otežava Evropi da se nadmeće sa Rusijom i Kinom za iransko poverenje.
Ako Evropa želi deo velikog kolača trebalo bi pod hitno da napravi strategiju obnove poverenja sa Iranom; pitanje je samo da li su u Briselu spremni da to čuju, zaključuje britanski list.
O geopolitičkim aspektima otvaranja Irana prema svetu i poziciji SAD u tome, piše i američki "Vol strit džurnal" u tekstu pod nazivom "Osovina Moskva-Peking-Teheran".
Peking i Moskva, kako se navodi, već koriste trenutak da konsoliduju svoj rastući uticaj na Bliskom istoku preko Irana, a na štetu SAD i njegovih saveznika, a nastajanje osovine Moskva-Peking-Teheran sada je praktično izvesno.
To je ujedno i najveće pomeranje težišta moći na Bliskom istoku od suecke krize 1956. godine, a što je još značajnije, snažan Iran može da koristi strateškim interesima Rusije i Kine u regionu, konstatuje list.
U slučaju Rusije, to podrazumeva podršku Irana sirijskom predsedniku Basaru al Asadu koji će olakšati rastuće prisustvo ruske mornarice u istočnom Mediteranu čak iako je američko svedeno na minimum.
Za Kinu to znači stavljanje Irana na listu svojih strateških partnera, uključujući širu vojnu saradnju kao i članstvo u Šangajskoj organizaciji za saradnju. Takođe Kina gleda na Iran kao na ključnu bazu za svoj novi put svile čiji je cilj širenje kineskih komercijalnih i geopolitičkih interesa na Bliskom istoku.
Sa druge strane, eventualno veći uticaj Irana u Siriji, Iraku i Jemenu i njegovo oslobađanje od sankcija, učiniće ga novom dominantnom silom na Bliskom istoku.
Kakve god bile posledice nedavno postignutog sporazuma po iranski nuklearni program, njegovi geopolitički dometi biće ogromni.
Rađanje osovine Moskva-Peking-Teheran i pozicioniranje Rusije i Kine kao važnih igrača na Bliskom istoku, samo će ubrzati pomračenje Amerike kao dominantne spoljne sile u regionu, sa posledicama koje niko ne može da predvidi, zaključuje američki list.
