Izvor: Politika, 31.Jan.2010, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zarade radnika poslednja obaveza poslodavaca
Branislav Čanak: Sve moraju da plate, samo ne radnike. – Nebojša Atanacković: Prvo zarade, a PDV kad se naplate potraživanja
Nezadovoljstvo radnika koji plate nisu dobili mesecima ovih dana kulminira sve većim i dramatičnijim protestima. O tome može li biti rada bez zarade, kakva su prava radnika i da li kod nas uopšte postoji zakonska obaveza isplate zarada zaposlenima razgovaraju Branislav Čanak, predsednik Ujedinjenog granskog sindikata „Nezavisnost”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i Nebojša Atanacković, predsednik Skupštine Unije poslodavaca Srbije.
Čanak: Ako nam je uzor Evropa, hajde da vidimo koliko i kada je u toj Evropi održano štrajkova zato što radnicima nije isplaćena plata. Nema ih, nije bilo.
Politika: Pre nekoliko dana „Politika” je iz Rusije pisala da je hiljadu tamošnjih direktora smenjeno zbog kašnjenja plate. Putin je pre deset godina doneo Zakon o isplati zarada radnicima i pokazalo se da je to bila efikasna mera za sprečavanje eksploatacije radnika.
Čanak: Putin je očigledno došao do zaključka da to ugrožava sistem. On je rekao: „Hoću da očuvam sistem”, a to mu je bila prepreka. Rekao je: „Plate ćete da isplatite kao znate ili ćete da letite”. U Belgiji takav zakon postoji od 1926. godine. Kod nas razmišljaju obrnuto, sve moraju da plate, samo radnike ne moraju da plate.
Atanacković: Zbog poslednjih dešavanja poslodavci su dospeli na pejorativnu listu. Nekada ste mogli da se ponosite time da ste vlasnik kapitala. Sada kao da treba da se stidite. Pokušavam da napravim razliku između poslodavaca i poslodavaca. Oni dolaze do profita zahvaljujući radu radnika i normalno je da žele da povećaju broj zaposlenih. A kod nas kad kažete poslodavac zamišljate nekoga ko otpušta radnike. Stavili smo druge prioritete. Država je stavila sebe kao prioritet i zbog toga je napravila velika unutrašnja dugovanja. Kad neko ispostavi račun, država uzme svojih 18 odsto za PDV odmah, bez obzira na to da li je to neko naplatio. Tako monopolisti ili neki tajkuni plaćaju hleb kupljen od pančevačke pekare s rokom od 120 dana. Znači 120 dana vrti tuđi novaci i gradi svoju imperiju. Država nije zainteresovana da juri dužnike i uspostavi red.
Politika: Zašto se taj vaš glas ne čuje?
Atanacković: Mi se nismo pitali u postavljanju prioriteta. Država je nezainteresovana da vidi šta se dešava s potraživanjima, dozvoljava da sistem garancija bude loš. Menica je kod nas običan papir, nemoguće je naplatiti ono što je njom garantovano, mora se na sud i to traje godinama.
Čanak: Menica postoji od 13. veka u Italiji i rigoroznije je tada bila regulisana nego sada kod nas. Svaka menica je bila pokrivena dukatima. To je bio 13. vek, a kod nas sada to ne može da funkcioniše.
Politika: Poslednjih dana smo svedoci da je jedom tajkunu, u čijim preduzećima radnici štrajkuju mesecima, Agencija oduzela nekoliko preduzeća. Zašto se dozvolilo da neko kupuje firme bez ograničenja?
Atanacković: Sada proizlazi da su najbolje privatizacije bile one prve, u doba Ante Markovića, a posle sve gore i gore. Opet dolazimo do prioriteta. Da je makar u nizu obaveza, posle države, drugi bio radnik, obaveza poslodavaca prema zaposlenima" Kao član UO Penzijskog fonda znam da postoji problem neplaćanja doprinosa. Očekivali smo da se to više neće dešavati, a to se ponavlja i staž se stalno povezuje. Pitam da li je za to odgovarao neki direktor Uprave prihoda ili ministar finansija.
Čanak: Veliki broj ovih štrajkova nisu štrajkovi, već protesti.
Politika: U čemu je razlika?
Čanak: Štrajk je na radnom mestu. Kad izađete na ulicu to je protest. Počelo je tamo gde je moja mašina, kada tu nisam ništa postigao jer šef kaže: „Nemoj da letiš, ne talasaj”, a ja ne smem da pitam. Čim se nađu još tri čoveka kojima je pukao film eto nas na ulici. To je neminovno. U Evropi se pregovara oko sledeće, veće plate. Ne razgovara se unazad.
Atanacković U ovom našem sistemu se ide na to da država pomogne tako što subvencioniše kamate.
Čanak: Kome subvencioniše kamate, bankama? Zašto za banku nije recesija? Banka ima kamatu 800 procenata, a država kaže: „Samo vi to zadržite”. Zašto se država brine da neka strana banka ne propadne? Njihova kamata mora da ostane visoka, u njihovim kamatama se ne vidi recesija. Banke su presrećne jer je država koja im je naplatila porez pare vratila kroz subvencionisani kredit.
Atanacković: Samo mali broj firmi je dobio te kredite. Država i drugi su dužni firmama, a kada bi platili oni bi bili likvidni. Ponovo se zadužuju i, u situaciji da ne plate, ostaju bez kapitala.
Čanak: Država u nekim stvarima pravi probleme. Iz Ministarstva rada kažu da ima 25.000 sindikata i nije čudo što kod nas vlada haos. Ko to registruje sindikate, udruženje pčelara ili baš to ministarstvo koje se žali? Namerno žele haos.
Čanak: Pregovori i štrajk idu zajedno.Prvo pregovaram s poslodavcem ili pokušavam, ako prekine pregovore, da bih ga naterao da se vrati za pregovarački sto, stupam u štrajk. Većini štrajkova u Srbiji pregovori nisu prethodili. Za to je kriva država i dobar deo poslodavaca. Kad poslodavac neće nešto da ispuni, a ima para, kažu: „Zovite inspekciju rada”, a oni opet: „Vidite to s poslodavcem”. Besmisleno.
Atanacković: Nama u zakonodavstvu nedostaje ono što funkcioniše u Rusiji, 70 godina u Belgiji. Naopako postavljeni prioriteti. Plate su direktan trošak poslodavca, nisu to više lični dohoci pa da radnik deli sudbinu s poslodavcem. Radnik je isto što i materijal, svaka druga obaveza. Ako država postavi da svi drugi imaju pravo naplate pre radnika jasno je – ako ništa ne ostane" Čujem da se dešava da se ostvari profit u firmi koji poslodavac može da uzme, a da pri tom nije isplatio radnike 3-4 meseca. Ceo novac mu postaje profit.
Čanak: Tvoj kolega poslodavac koji se zove država redovno isplaćuje plate, a to vama, drugim poslodavcima, ne smeta. Poslodavci su ugroženi, ćute. Ja mogu da izgubim radno mesto i ništa više, a on je uložio milion evra. Sada u toj državi u krizi pregovaraju o povećanju plata. Oni uživaju kao na drugoj planeti.
Atanacković: Mi to stalno govorimo"
Politika: Zašto vas ignorišu?
Atanacković: Vlade su se menjale, a sve one su imale svoje povlašćene poslodavce koje su slušali iz ovih ili onih razloga. Ima 300.000 poslodavaca, malih, srednjih, koji ne predstavljaju neki značajniji broj birača da bi mogli da utiču na rejting neke stranke kojoj se opet više isplati da nekim populističkim izjavama koje nemaju budućnost dobiju glasove. Kasnije ta populistička politika vodi u sunovrat i onda"
Čanak: Da to prevedemo na srpski jezik. Poruka je za mene politički i ideološki vrlo jasna. Ti, Čanak, koji si zaposlen kod Atanackovića nisi bitan. Važan sam ja, država, vaš boljitak nije bitan. Tako veliki broj poslodavaca s još 10 radnika to je tri miliona birača koji mogu da počnu da državi diktiraju stvari i država mora da počne da ih servisira. Oni to ne daju. Oni ti diktiraju da PDV od prekjuče platiš sutra, već kad si pomislio na biznis platićeš PDV. Reci mi u čemu je razlika između sadašnjeg i socijalističkog sistema. Sada se to samo ne zove centralni komitet, a slušamo ga i ti i ja. Hvatamo se za gušu, a rešenje nije kod nas.
Atanacković: U drugim zemljama promenom političke opcije nešto se i može promeniti. Kod nas se pokazalo da promena na političkoj sceni ne znači ništa. Brod je teško pomeriti s puta propasti. Privatizacija se ne sme raditi radi ideologije, već efikasnijeg sistema.
Čanak: Kod nas nije ni socijalizam a nije ni kapitalizam.Putin je prepoznao problem, a kod nas levičar Mrkonjić kaže da smo mi krivi jer tražimo platu. I o čemu mi onda pričamo? Ko je pametan? Putin ili Mrkonjić?
Atanacković: Situaciju bi na bolje preokrenule samo dve mere – PDV tek kad firma naplati potraživanja i prvo plate, pa sve ostalo.
Čanak: Štrajkovi nisu fenomen ovog trenutka. Više epilog zbivanja u poslednjih 20 godina, a to se vidi i iz reagovanja nekih političara koji to pokušavaju da svedu na trenutna dešavanja. I onda dolazimo do radnika koji kažu: „Ja više ne mogu da živim”. Sada smo došli do biologije. Nema više sociologije da se pitamo kako žive radnici u Srbiji. Ne žive, pri kraju su života. U Kuršumliji su rekli da nemaju za hranu, grejanje"
Politika: Imaju li radnici bilo kakvu zaštitu ako direktor „Navipa”, koji štrajkačima na radnom mestu nije dozvolio da dobiju hranu, može da dobije samo prekršajnu prijavu?
Atanacković: Na ovom primeru se vidi da mi pokušavamo da uđemo u neki sistem tržišne privrede više iz nekih ideoloških razloga i zato što sa starim sistemom ne možemo da se integrišemo u Evropu. Kod nas nema toliko štrajkova koliko pobuna radnika. Štrajkuju ne samo oni koji jedva preživljavaju, već ima i najave štrajkova koji su posledica monopolskog položaja javnih preduzeća i zato njihovi zaposleni imaju mogućnost da ucenjuju društvo.
Čanak: To nisu štrajkovi. Slizanost poslovodstva i sindikata je tolika da su oni na istoj strani. Sindikat „Telekoma” je najavljivao da će stupiti u štrajk, a štrajk je otkazao izvesni Branko Radujko. Kako može direktor da otkaže štrajk koji su sindikati najavili. U EPS-u se isto dešava. To je dogovoreno: Eto, vi malo zatalasajte, a mi ćemo kobajagi da ste vi nas pritisli”" Kompaktnost štrajkačkih struktura se najviše vidi kod komunalnih preduzeća u Novom Sadu kada gradonačelnik kaže: „Ova dva dobijaju pare”. Oni odmah izlaze iz štrajka, a šta je sa onima što nisu dobili? Oni su strpali svoju paricu u džep i idu na more.
Atanacković: Upravo sam saznao podatke da je u poslednje vreme bilo 32 štrajka. Od tog broja 18 se odvijalo u preduzećima kojima država duguje 1,1 milijardu dinara. Pa se postavlja pitanje da li bi ih bilo da je ispunila obaveze. Vraćamo se na sistem. Država mora biti regulator kroz ispunjavanje sopstvenih obaveza. Država je veliki dužnik i to samo dokazuje da u tranziciji nismo mnogo uradili.
Jovana Rabrenović
[objavljeno: 01/02/2010]
