Izvor: Politika, 17.Jan.2013, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zakoni evropski ali ne štite domaće akcionare
Srbija po „zaštićenosti” akcionara na 140. mestu od 142. zemlje koje su obuhvaćene izveštajem. – Telekom – ispit za državu
U Srbiji gotovo da nema akcionara, naročito manjinskih, koji nisu izigrani ili prevareni. A koliko li je tek onih koji su ojađeni privatizacijom preduzeća u kome su proveli deo ili ceo radni vek?
To je, međutim, jedna strana medalje. Druga je, kako su utvrdile u svom istraživanju Katarina Đulić i Tanja Kuzman, profesorice beogradskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju, da se naši propisi, koji regulišu ovu oblast, gotovo ne razlikuju od pravila u EU.
Međutim, što bi neki rekli, naš slučaj je specifičan pa se događa da onoga čega ima u zakonima – nema u životu. Zbog tog raskoraka „između normativnog i stvarnog”, imovina akcionara i prava koja iz nje proističu, praktično je bez zaštite.
Tome u prilog govori i činjenica da je Srbija na dnu lestvice po „zaštićenosti” akcionara. U Izveštaju o konkurentnosti 2011–2012. Svetskog ekonomskog foruma svrstana je na 140. mesto od 142. zemlje koje su obuhvaćene izveštajem.
Trebalo bi, kao što je to običaj u svetu i zapisano u zakonima, da vlasnici akcija mogu, bukvalno kad god im se prohte, da tačno saznaju kako firma posluje, da kontrolišu i utiču na njeno poslovanje, da im se isplaćuju dividende i ostvaruju kapitalnu dobit.
Ko to, zapravo, ne štiti akcionara, a zakon ga obavezuje, i plaćen je, da ga štiti? Autorke priloga „Zaštite prava manjinskih akcionara: pravni okvir i primena”, objavljenog u poslednjem izdanju „Kvartalnog monitora” Fonda za razvoj ekonomske nauke, nedvosmisleno ukazuju da nadležni sudovi i Komisija za hartije od vrednosti ne rade svoj posao.
„Ukoliko svoje pravo akcionar ne može da zaštiti pred organima prinude, odnosno sudovima i Komisijom za hartije od vrednosti, onda on ne uživa stvarnu zaštitu, iako je „na papiru” ima – zaključuju Đukić i Kuzman. – Čak iako je skup prava datih akcionaru zadovoljavajući, jer su napredna zakonska rešenja usvojena reformom, on postaje besmislen ukoliko se zbog nerazumevanja ili nedostatka legitimiteta, pravila masovno krše. Zbog loših institucija vlasnik akcija ne može da obezbedi njihovu prinudnu primenu, što je čest slučaj u zemljama u tranziciji.
Eto odgovora na pitanje – zašto u Srbiji još nema pravog korporativnog upravljanja, akcionarstva i berze i zašto vlasnici akcija privatizovanih preduzeća teško ili nikako ne uspevaju da zaštite svoja prava. Zbog toga mnogi odustaju. Građani drže novac „u slamarici” ili na štednim knjižicama, a privredi jedino preostaju skupi bankarski krediti.
– Neodgovarajući pravni okvir za zaštitu prava manjinskih akcionara, kao i specifični oblici privatizacija u zemljama jugoistočne Evrope, doveli su do njihove nezainteresovanosti da koriste svoje vreme i novac u borbi sa rukovodstvom privatizovanih preduzeća – zaključuju autorke.
Nenad Gujaničić, broker „Sinteza Invest Group”, ne poriče da su prava manjinskih akcionara slabo zaštićena. Tvrdi da postoji samo nekoliko firmi koje se nisu ogrešile o njihova prava.
– Takve su, na primer, „Metalac” iz Gornjeg Milanovca, „Galenika Fitofarmacija” ili „Jedinstvo” iz Sevojna – kaže Gujaničić. – Reč je o kompanijama u kojima zaposleni i menadžeri imaju solidno vlasničko učešće ili gde je većinskom vlasniku stalo da napravi dobru korporativnu priču, kao što je Naftna industrija Srbije. Po pravilu, ove kompanije isplaćuju akcionarima dividendu u novcu, a to je najbolji dokaz da se prava manjinskih akcionara poštuju. Ali ne samo to, jer isplatom dividende kompanije potvrđuju i svoju snagu i zdravlje, dok akcionari dobijaju prinos nevezano kako se kreće cena akcija na berzi.
Gujaničić se slaže da bi sprovođenjem zakona sudovi trebalo da deluju preventivno, kako bi većinski vlasnici, dominantni akcionari i direktori, bili odvraćeni od namere da krše prava manjinskih akcionara. Ali i loše poslovno okruženje i nepredvidljiv regulatorni okvir mami većinske vlasnika da poseduju 100 odsto vlasništva i da njihove kompanije ne budu kotirane na berzi.
– Gotovo po pravilu, osim „Gazprom njefta”, svim inostranim većinskim vlasnicima bilo je u interesu da steknu što veći vlasnički udeo, a ako je moguće i svih 100 odsto akcija i da budu jedini vlasnik. Ovaj motiv je kod domaćih većinskih vlasnika još više izražen – kaže Gujaničić.
Svi se slažu da će biti potrebno mnogo rada nadležnih i vremena da akcionarstvo i berza u Srbiji ponovo ožive. Pre svega, kaže Gujaničić, drugačiji odnos državnih organa, koji bi promovisali berzu i akcionarstvo, a ne samo gledali da što pre prodaju državnu imovinu i popune budžetske rupe. A koliko je državi stalo do akcionarstva, kaže, pokazaće šta će učiniti sa „Telekomom”.
– Ako prevagne odluka da se „Telekom” proda, onda će značiti da država nema interesa za razvoj akcionarstva, dok bi njegovim listiranjem na berzi i razvojem korporativne kulture mogla znatno da se popravi berzanska i akcionarska slika u Srbiji – kaže Gujaničić.
Aleksandar Mikavica
objavljeno: 17.01.2013.
