Izvor: B92, 28.Jan.2015, 11:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za etno-šporete kao kod kardiologa
Inženjer Dragan Spasić iz Babušnice napustio je posao na železnici i posvetio se limarskom zanatu. Počeo s kazanima, sad je majstor za etno – šporete.
Sreda je pijačni dan u Žitorađi. Iz ravnoga i plodnoga Dobriča, kao i sa planine Pasjače sjatilo se mnoštvo sveta. Prigrejalo zimsko sunce pa se na njegovoj svetlosti presijavaju bleštavobeli kazani. Kod kamiona na kom su kazani, furune, šporeti i drugi limarski proizvodi okupilo se nekoliko ljudi.
Merkaju >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << rukotvorine iskusnog limara Dragana Spasića, koji reče da je iz Babušnice. Veli da je takvo vreme došlo: mnogi gledaju, hvale robu, ali malo ko kupuje. Ponekad proda jedan-dva kazana, a često, bogme, nijedan. Ispraznila se sela, nema ko da tovi svinje i da peče rakiju, a ono malo seljaka što je ostalo, nema para, piše Politika.
"Ne možemo da stignemo da uradimo koliko se traže. Kod nas se za taj etno-šporet čeka na red kao kod kardiologa. Od narudžbine do isporuke treba i mesec. Prvo, oni se sporo prave zbog toga što se sve radi ručno, što se šare od gvožđa iskivaju na vatri, i što su zahtevi kupaca uvek posebni, tako da nijedan šporet ne liči na drugi. Ljudi žele da imaju nešto što ih podseća na pretke, na detinjstvo i stara vremena, ali da to niko nema, bar nalik na njihovo. Evo, sutra vozim u Žagubicu tri takva komada. Da nije toga, ne znam kako bih opstao. Zarada nije velika, ali omogućava da održavam radionice i radnike", kazivao nam je ovih zimskih dana na pijaci u Žitorađi Dragan Spasić, jedan od već retkih kazandžija na jugu Srbije.
Jedan kazan za topljenje masti od aluminijuma košta sa furunom 10.000–15.000 dinara, a od prohroma 20.000–50.000. A kalajisane više niko i ne proizvodi. Ako ih neko i nudi, to je falsifikat, tvrdi Spasić.
A nije uvek bilo tako, priča. Osamdesetih godina prošloga veka on je kao saobraćajni inženjer napustio železnicu gde je radio i preselio se u limarsku radionicu svog tasta Aleksandra Živkovića, poznatog Acka limara. I danas njegova firma nosi tastovo ime – „Aleksandar“.
Posao je cvetao: zaposlili su 12 radnika, otvorili radionicu i u Nišu na Duvaništu, kao svojevrsnu ispostavu za jug Srbije. Uspeli su da osvoje i ovo tržište, koje je nekada bilo glavno. Niš je imao čak i Kazandžijsko sokače. Ono, veli, i sad postoji, ali su u njemu, umesto kazandžijskih radnji – samo kafana do kafane.
"Kazandžijski posao jeste težak i traži veštu ruku, ali sam ga ja brzo savladao uz pomoć svog tasta, koji je bio legenda u ovom poslu. Mogao sam tada za tri dana da zaradim svoju mesečnu platu na železnici. Sad imam dva radnika, a pitanje je koliko još mogu da ih držim. Da nije crnih šporeta, možda bih morao da zatvorim radionice i u Nišu i u Babušnici", kazuje limar Dragan Spasić.
Sad su, kaže, u modi takozvani etno-šporeti. To su oni crni koji su vekovima služili i gradskom i seoskom stanovništvu. Novi bogataši vole da se vraćaju tradiciji, s tim što te šporete ukrašavamo elementima od kovanog gvožđa, što je posebno lepo i atraktivno.
Bogataši i oni koji primaju inostrane penzije, koje za Nemačku i druge zapadne zemlje i nisu velike, ali su za nas nezamislive, plaćaju ove šporete od 200 čak i do 800 evra po komadu. Sve zavisi od ukrasa, debljine lima, veličine. Postavljaju ih u vikendice, kafane, ćevabdžinice...
