Izvor: TvojPortal.com, 23.Avg.2012, 15:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ZAVRŠNI RAČUN
Birajući naslov ovog teksta, setih se jedne studije koju je tadašnji Institut G17 napravio u vezi šteta od bomardovanja Srbije. Različite procene su bile u igri, uglavnom preko 100 miljardi dolara. Posle jedanaest godina dugo najavljivanih reformi privrede pod demokratksim promenama od 05. Oktobra 2000. moramo da napravimo još jedan završni račun. Pod uticajem moćnih zapadnih institucija domaći kreatori ekonomske politike krenuše u demontažu jednog sistema koji nije doživeo tranzicioni >> Pročitaj celu vest na sajtu TvojPortal.com << talas devedestih, koji je zahvatio sve istočno evropske ekonomije bivšeg socijalističkog lagera.
Srbija se nadje na udaru dogmatskih direktiva o brzoj traniziciji, prodaji preduzeća bez strateške vizije i ciljega, bez provere porekla novca i kapitala, bez provere kupaca isl (tadašnji ministar inicira zakon o poreklu novca tek kada se najveći borj kupovina već odigrao). Epilog je poznat, Srbija je ostala bez industrije, najveći industrijski kapaciteti se ugasiše ili svedoše na najniže grane, Srbija padaše na globalnoj listi konkurentnosti, otvori se tržište još 2001. bez bilo kakve strategije, privreda izmučena sankcijama i kadovski obezglavljena posle revolucije i uvodnjenja kriznih štabova poče da pada na kolena. Priliv kapitala, apresijacija kursa i navodni red u javnim finansijama, ojača veštački dinar tako da smo praktično imali sve slabiju privredu sa sve jačom valutom. Kao posledicu toga uvoz konstantno raste, domaća industrija beleži sve niže aktivnost gledano i kroz značajan pad učešća u stvaranju društvenog proizvoda, dok se istaknuti eksperti toga doba hvališe da nama industrija i ne treba jer ako je nešto jeftinije iz uvoza onda nema smisla proizvoditi. Jeftinije jeste jer ukinuše carine ih svedoše na simboličan nivo, budžet polako ostaje bez direktih prihoda po tom osnovu i idila traje jer se rasprodaje nacionalno blago. Telekomunikacije, rudnici, veliki sistemi koji su na domaćem tržištu dobro etablirani po pitanju stabilnosti poslovanja i tražnje odoše stranim kompanijama i sl. Od 2500 preduzeća u postupku privatizacije loše gazde upropastiše preko 600, država ih onako ogoljene i devastiranje vrati pod svoje okrilje u uvede u restruktuiranje kao trajno stanje. Stotine hiljada ljudi osta bez posla, Srbija ima jednu od najzatvorenijih privreda u Evropi i svetu (merenu učešćem izvoza u BDP). Dodje kriza kao razvojna šansa, očisti još nekoliko stotina hiljada radnika i od 2,1 milion svede na 1,7 od toga više od polovine u državnim institiucijama koji su još uvek najbolji poslodavci. Devizni kurs postade jedini uzvišeni mehanizam uspešnosti funkcionisanja srpske ekonomije, svi parametri se podešavaju prema njemu, stvarna dugovanja su iskazana u eurima, njegovo kolebanje smanjuje ili povećava teret duga jer su mahom svi krediti indeksirani u eurima plus domaća kamatna stopa na kredite privredi od 17-22% na godišnjem nivou, stanovništvu i više (na cash kredite preko 30% i sl). Politika apresiranog kursa uništi konkurentost domaće privrede, stanvoništvo se masovno zaduživlao stvarajući iluzuje veće potrošnje od realnih mogućnosti (apresiran kurs domaće cene čini nižim realno u eurima), država i privreda upade spiralu zaduživanja, osta bez realne imovine, privreda dade bankama na finansijske rashode preko 25 milijardi eura od 2006-2011 godine. Pre toga masovnog zaduživanja nije ni bilo.
Epilog, zemlja osta na ivici bankrota, stanovništvo i privreda takodje, spas tereta postojećih dugova nalazi su reprogramiranju i novom zaduženju u cilju plaćanja dospelih obaveza i sl. Ukratko model neoliberlanog kapitalizma kako ga ovde promivisaše ugledni srpski ekonomisti napravi pustoš. Čarobnog štapića nema, sve mora polako i korak po korak.
Položaj zemlje Srbiju u odnosu na izabranu grupu malih otvorenih ekonomija po pitanju spoljnotrgovinske otovorenosti (učešća izvoza u BDP) u 000 dolara
Samo Grčka od svih analiziranih zemalja ima manji udeo izvoza u BDP od Srbije.
Javne finansije: pogrešan pristup, pre povećanja nameta koje privreda neće moći da plaća povećati efikasnost naplate (kompenzirajuća vrednost će sigurno biti veća)
Štednja u budžetu prouzrokovaće veliki pad standarda ljudi koji prinadležnosti dobijaju iz budžeta (penzije i plate u javnom sektoru), uzrokovaće dalji pad tražnje i privredne aktivnosti. Nemoguće je postići rast ekonomije bez rasta izvozne i domaće tražnje.
Privreda je potpuno dekapitalizovana bez obrtnih sredstava i sa ogromnom nametima prema bankama i državi. Ako se ubrzo ne uradi relaksirajući mehanizam davanja vazduha privredi kolaps je enominovan, nema više odakle da se izdvaja. Reprogram dugova i odložen rok privredi da vraća kredite i plaća kamate je neminovnost. Mora se napraviti odredjeni dogovor sa bankama uz medijaciju države obavezno jer je krah blizu. To podrazumeva pored reprograma i smanjenja tereta dugova na taj način što bi priveda plaćala 50% dospelih kamata, ostalo na odloženo od 5-10 godina. Pored toga konverzija kratkoročnih kredita u dogoročne i to za obrtna sredstva za obavljanje delatnosti. Onaj ko traži kredit za uvoz robe široke potrošnje u Srbiju nema taj povlašćeni status. Mnoge imperije su se ovde napravile na tom principu.
Stanovništvo. Po sličnom scenariju uz izvesne modifikacije. Zahvaljući deviznom kursu i igri koja se oko njega vodila od početka godine privreda više duguje bankama 3,2 milijarde a stanovništvo 650 miliona eura. Pitanje deviznog kursa i politike vodjenja je esencijalno pitanja spasa od dužničkog ropstva pre svega, mada je činjenica da je država već namakla tu omču sebi na vrat. Ovaj nivo privredne aktivnosti ne garantuje da će država i njeni gradjani ikada izaći iz kandži dugova.
