Izvor: Politika, 23.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Veliki su potrebni
Strateški interes države je da PK "Beograd" i PIK "Bečej" u predstojećoj privatizaciji opstanu kao reprodukcione celine, smatra prof. dr Radovan Pejanović
NOVI SAD – Sa početkom izdavanja državne zemlje u zakup, poslednjih nedelja, svedoci smo sve učestalijih nasrtaja lokalnih samouprava i novopečenih latifundista na njive koje koriste veliki agrarni kombinati. Srbobranski slučaj kada su paori neovlašćeno, bez saglasnosti Ministarstva poljoprivrede, upali >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i zaorali 16 hektara oranica PIK "Bečej" trebalo je, očito, nekima da posluži kao primer kako se obračunati sa "socijalističkim dinosaurima".
To je neminovno otvorilo pitanje opstanka velikih agrarnih sistema u procesu privatizacije koja im predstoji. Upravo ovih dana završen je tender za PIK "Bečej", a uskoro će se, posle izbora privatizacionog savetnika, znati ko će biti većinski vlasnik PK "Beograd".
Zalažući se za opstanak velikih poljoprivrednih kombinata kao jedinstvene reprodukcione celine, prof dr Radovan Pejanović, prodekan Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, smatra da je to utiranje puta evropskom modelu agrara u Srbiji. Postojanje velikih sistema za proizvodnju hrane, smatra on, jeste nužnost a ne pitanje izbora. Velika greška napravljena je sa gigantom hrane srbobranskim "Elanom" koji može biti dobra pouka šta nam je činiti sa preostalim kombinatima i velikim agrarnim sistemima
– Iskustva evropskih zemalja i onih iz okruženja (Mađarska, Slovenija), koje su okončale proces tranzicije u agraru, nedvosmisleno govore o neophodnosti da najveći procenat obradivog zemljišta treba da bude u rukama velikih proizvođača – kaže prof. Pejanović. – To je i strateški interes države jer je reč o proizvodnji hrane za stanovništvo, što mogu da ostvare samo kombinati koji imaju razvijen i stabilan tehnološki postupak, primenjuju savremenu mehanizaciju i agrotehničke mere. Ne treba, naravno, zanemariti i naučni i kadrovski potencijal kojim raspolažu. Osim toga, oni poseduju sve neophodne sertifikate kvaliteta i bezbednosno zdrave hrane do kojih nije lako doći.
Kako i na koji način funkcionišu veliki agrarni sistemi u zemljama Evropske unije?
– Krupni poljoprivredni proizvođači su nosioci visokoproduktivne proizvodnje koje države Evropske unije raznim subvencijama i namenskim fondovima stimulišu za masovnu proizvodnju – ističe dr Pejanović. – U Velikoj Britaniji zemlja je uglavnom u vlasništvu lendlordova koji, uz pomoć države, iako zbog vlažne atlantske klime imaju zemlju lošijeg kvaliteta, postižu zapažene prinose. Slično je i u Francuskoj, koja je veliki izvoznik hrane, zatim Belgiji, Holandiji, Danskoj... Među najvećim uspesima u EU smatraju zaustavljanje usitnjavanja i parcelizaciju zemljišta. U Nemačkoj, po najnovijim podacima, broj malih farmi godišnje opada za dva odsto, a u poslednjih 15 godina u EU njihov broj je smanjen za više od osam procenata. U SAD je odavno prisutan tok porasta velikih komercijalnih gazdinstava koja daju 78 odsto ukupne robne proizvodnje i na koje se država oslanja.
Velike agrarne kompanije u Evropskoj zajednici su centar proizvodnje, ali imaju vrlo dobru saradnju sa malim i srednjim porodičnim farmama.
Zemlje EU raznoraznim stimulativnim merama podstiču takozvanu dualnu agrarnu strukturu koja je danas realnost evropske poljoprivrede, naglašava Pejanović. Ona se ogleda prvenstveno u partnerstvu, kooperativnosti i organskoj povezanosti velikih i malih, a ne u njihovom suprotstavljanju. Preovlađujući stav je da su im interesi različiti, ali da jedni bez drugih u opštem procesu proizvodnje u agraru ne mogu.
– Da bi se ovakav model saradnje velikih i malih primenio kod nas, neophodno je podržaviti zapadni model preduzetničkog porodičnog partnerstva – smatra naš sagovornik. – To podrazumeva prosečno četvoročlano gazdinstvo koje poseduje od 10 do 30 hektara obradivog zemljišta i određen broj grla stoke. Država treba da stimuliše njihovu specijalizaciju – stakleničnu industrijsku proizvodnju povrća, cveća, mini farme... i da pospešuje njihovu saradnju sa velikim sistemima.
U takvom ambijentu, tenzije između kombinata i paora, kaže dr Pejanović, sigurno ne bi bile izražene. Umesto sukoba razvijala bi se obostrano korisna saradnja. Bilo bi to u interesu države, ali i poljoprivrednika, koji kombinate ne bi doživljavali kao otuđene centre moći pod patronatom države.
--------------------------------------------------------------------------
Država da odredi cenu zakupa
Dr Radovan Pejanović smatra Zakon o poljoprivrednom zemljištu treba pod hitno menjati, pogotovo u delu koji se odnosi na zakup državnih njiva.
– Licitacije, koje organizuju lokalne samouprave, unele su zlu krv među paore i suprotstavile ih kombinatima i poljoprivrednim organizacijama – kaže dr Pejanović. – Ne mogu opštine da određuju cenu zakupa državne zemlje. To je stvar države koja zemlju mora da klasifikuje po njenoj vrednosti i ponudi je na tržištu oranica. Lokalne samouprave mogu biti samo tehnički servis za organizovanje licitacija kojima pripada određeni deo od zakupa njiva.
Kosta Rajević
[objavljeno: 23.01.2007.]
.jpg)
