Izvor: B92, 29.Okt.2010, 13:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Veletržnice snižavaju cene
Beograd -- Sve dok Beograd ne dobije savremenu veletržnicu, na kojoj će proizvođači plasirati kvalitetnu robu po najnižim cenama - kupovaćemo najskuplju hranu u Evropi.
Poređenja radi crvena paprika na Kvantaškoj pijaci u Beogradu košta 65, a u Budimpešti su za 30 do 40 evrocenti jeftinije.
Da bi imali umerene cene voća, povrća, mesa, ribe i cveća, većina evropskih gradova je sebi obezbedila većinsko vlasništvo nad veletržnicama.
>> Pročitaj celu vest na sajtu B92 <<
Cilj im je bio da objedine kompletnu ponudu poljoprivrednih proizvoda, pruže veliki izbor i dobar kvalitet, izbegnu dogovaranje cena i monopole.
Kada čujete da je „Delta maksi” redovan i veliki kupac voća i povrća u Bolonji, ali ne i jedini iz Srbije, ili da „Metro” svoje hipermarkete snabdeva u Budimpešti, pitate se imamo li mi jabuke, grožđe, luk...
Odgovor je – imamo, ali ne dovoljno i na jednom mestu sa garantovanim kvalitetom i brzom isporukom.
Kako ne bi bili klasični rentijeri prostora, vlasnici veletržnica za partnere uzimaju udruženja proizvođača i trgovce, kojima je takođe u interesu da učestvuju u odlučivanju. Takav model javno-privatnog partnerstva pokazao se kao najuspešniji, jer veletržnice sa takvom vlasničkom strukturom uglavnom posluju bez gubitaka.
Kvantaš uskoro veletržnica
Beogradska veletržnica, koja će biti podignuta na mestu sadašnjeg Kvantaša, biće u vlasništvu grada, lokalnih samouprava iz Srbije i veletrgovaca. Po ugledu na italijanske, zemljište će biti gradska imovina, a svojinu nad objektima će deliti sa veletrgovcima. Korist od veletržnice za krajnjeg potrošača je jeftinija hrana, veći izbor i bolji kvalitet. Smanjenje posrednika u lancu znači manje marže i pad cena.
U bolonjskoj veletržnici, čiji su vlasnici grad, sa 80 odsto udela, regija Emilija Romanja, Privredna komora, banke, veletrgovci i strukovna udruženja, godišnje se proda robe u vrednosti od oko milijardu evra.
Profit ulažu u dalji razvoj i gradnju novih kapaciteta za skladištenje voća, povrća ribe i cveća, komora za njihovo čuvanje i sortiranje i pakovanje.
Dučo Kačoni, direktor CAAB veletržnice, objašnjava da se distributeri koji učestvuju u vlasničkoj strukturi bolonjske veletržnice ugovorom obavezuju da ostvarenu dobit ulažu u unapređenje sistema i to je vrednost njihovog modela rasta.
Zajedničko ulaganje i razvoj veletržnice, pri čemu je grad apsolutni vlasnik zemljišta, dok vlasništvo nad objektima deli sa partnerima, pokazali su se kao idealni.
Kroz ovu veletržnicu godišnje prođe pola miliona tona hrane, kojom snabdeva prostor od Baltika do Balkana. Svakog jutra na njenoj berzi se pojavljuje 80 farmi, šest zadruga i 34 veletrgovinska preduzeća i formira cene za taj dan koje su upola niže nego u maloprodaji.
Sličnu vlasničku strukturu ima i nešto manja regionalna veletržnica u Čezeni, na koju svoje voće i povrće donosi 200 lokalnih proizvođača. Njen vlasnik je grad, ali je upravljanje prepušteno privatnoj firmi.
Pravila poslovanja su jasna, kaže direktor Antonio Bjađola. Raspodele profita nema, a sva dobit se ulaže u razvoj. Vođenje veletržnice je prepušteno menadžmentu, koji se sa osnivačem sastaje samo jednom godišnje.
Budimpeštanska veletržnica „Nođbani” ima nešto drugačiji finansijski model. U njoj grad ima 61 odsto vlasništva, a ostatak deli 39 firmi.
"Prošle godine smo podelili osam miliona evra dividendi. I pored toga što isplaćujemo akcionare, poslujemo sa dobitkom. Nemamo kredite i sav profit, koji je prošle godine iznosio oko četiri miliona evra, ulažemo u razvoj", kaže Tibor Kekedi, direktor „Nođbanija”.
Ali njen razvoj daleko sporije napreduje nego u Italiji, u kojoj nema raspodele dividendi. Direktor „Nođbanija”, koji hrani tri miliona ljudi, priznaje da se sa ovakvim rasporedom snaga mnogo teže donose odluke. Po njemu, idealno je da grad ima 80 odsto udela.
On kaže da 30 odsto robe koja se proizvede u okolini Budimpešte završi na veletržnici. Ali svi oni koji trguju izvan ove zone upravljaju se prema cenama koje na dnevnoj bazi formiraju ponuda i tražnja na veletržnici.
"Prednost za proizvođače je i to što samo na veletržnici mogu da prodaju robu direktno hipermarketima. Kada, na primer, „Metro” želi da dopuni svoju ponudu, on kupuje direktno od proizvođača", objašnjava Kekedi i dodaje da je meso na veletržnici 40 odsto jeftinije nego u maloprodaji, dok je cena voća i povrća niža za 50 odsto.
„Nođbani” je svojim proizvođačima omogućio da robu osim u halama prodaju i na parkingu, sa kamiona za koje svakodnevno plaćaju ulaznicu i najam mesta, što je u Italiji nezamislivo. Uslov za ulazak u veletržnicu jeste da imaju registrovano poljoprivredno domaćinstvo.
"Oni nisu pravili velike rezove, već lagano prodaju sa kamiona sele u hale. Mi hoćemo da sledimo taj primer. Hrvati su pokušali da prekopiraju Italijane i nisu uspeli", kaže Dragan Pušara, direktor Gradskih pijaca Beograd.
Pratite specijal: NIS na berzi
