Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 31.Maj.2015, 18:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tržište slika i socijalna nejednakost
Povodom vesti da je slika Žene iz Alžira Pabla Pikasa prodata za rekordnih 179 miliona dolara, Financial Times je analizirao ekonomske i socijalne aspekte tržišta umetničkih dela i tražio vezu između Pikasa i popularnog francuskog levičarskog ekonomiste Tome Piketija.
Ne mogu da verujem da je neko platio 179 miliona dolara za gomilu šarenih geometrijskih oblika!
Oni predstavljaju žene; to je omaž kompoziciji Ežena Delakroa Alžirske žene u haremu.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << />
Meni ne predstavljaju ništa. Ali, pretpostavljam da u šašavom svetu tržišta umetnina to jeste tako.
Žene iz Alžira zaista su mnogo koštale: to je najviša cena po kojoj je neko umetničko delo prodato na aukciji.
Zašto je ono tako skupo? Na kraju krajeva, reč je o svega nekoliko poteza četkicom!
Ti potezi stvaraju vrednost, makar samo za ljude koji to umetničko delo poseduju i gledaju. Adam Smit, Dejvid Hjum i drugi prosvetitelji priznali su da, dok neki predmeti podstiču transcendentno osećanje blisko "razmišljanju o božanskom", drugi nam, jednostavno, pružaju lično zadovoljstvo.
Koliko to vredi?
Ekonomista Džon Pikard Stajn je, 1977. godine, u svojoj studiji vrednovao nematerijalne nagrade koje proističu iz umetnosti.
U knjizi "Novčano vrednovanje slika" on to zadovoljstvo vrednuje kao približno 1,6 odsto povraćaja od ulaganja.
Takvo utvrđivanje stanja jeste šašavo, ali Pikardova šira poenta jeste u tome da vrednost umetnosti potiče iz zadovoljstva koje nastaje dok je posmatramo.
"Slike nisu produktivne", zaključio je.
Za tih 179 miliona dolara mogu da smislim i druge načine za postizanje ličnog zadovoljstva. Naravno, umetnost je skupa zato što je postala investicija.
Umetnička dela mogu biti špekulativna roba: njihova vrednost je zasnovana na predviđanju buduće tražnje, a buduća tražnja je zasnovana na predviđanju buduće vrednosti.
Ta predviđanja mogu doneti veliki prihod. Slika Alžirske žene kupljena je 1977. godine za 31,9 miliona dolara (što bi po cenama iz 2015. bilo oko 47 miliona), a to je za više od 100 miliona dolara manje od cene za koju je, prošle nedelje, ta slika prodata.
Dakle, mudro je ulagati u umetnost. Neka Adam Smit do mile volje razmišlja o božanskom; ja ću razmišljati o svojoj novoj jahti.
Pre no što raširite jedra, imajte na umu da mnoge studije pokazuju kako umetnost, u proseku, nije sjajna investicija.
Na primer, u naučnom radu iz 2002. godine, Lik Renebog i Tom van Ut su, na osnovu 10.500 aukcijskih cena za belgijska umetnička dela, prodata od 1970. do 1977. godine, zaključili da ulaganje u umetnost nije dalo tako dobre rezultate kao ulaganje u akcije.
Magrit nije za svakog.
Dakle, indeks vrednosti sveukupne svetske umetnosti "Mej Mozes" ( MMAAI ), indeks ulaganja u likovne umetnosti pokazuje isti model ponašanja širom sveta tokom protekle decenije. Renebog i Van Ut za to navode valjane razloge, a među njima je i neprozirnost tržišta i visoki troškovi transakcija.
Ali, u samom vrhu tržišta, cene rastu. To se ne može svesti na rečenicu: Kako je lepo gledati Monea!
Pored estetike postoji i neka unutrašnja vrednost. Umetnička dela poput Pikasovih primer su za ono što ekonomista Fred Hirš naziva "roba položaja": stvari koje, po svojoj prirodi, mogu biti u vlasništvu samo nekolicine ljudi.
Pomislite samo na stare zamkove u Škotskoj, vrhunske nekretnine u centru Londona, originalne Betovenove partiture i, naravno, Pikasove slike.
Pojam "roba položaja" je samo lep način da se kaže "statusni simbol".
Ova dva pojma jesu slična, ali nisu ista. Ajfon 6 je statusni simbol, ali je mnogo lakše nabaviti ajfon nego novu Pikasovu sliku.
Štaviše, posedovanje umetničkih dela ima društvenu vrednost: to vas razlikuje od drugih i omogućava vam pristup u svet umetničkih festivala i otvaranja galerija, tako dalekih običnim ljudima.
A borba za takav superiorni status je oštra kad postoji samo određeni broj slika mrtvih umetnika.
Kako Hirš napominje, cena "robe položaja" teži da raste brže od zarada.
Tu robu, u određenom trenutku, može da poseduje samo nekolicina ljudi, i oni koji je poseduju predstavljaju bogataše svog doba.
Sve to zvuči kao puki odnos ponude i tražnje.
U velikoj meri, to i jeste tako. Danas ima više bogataša nego pre dvadeset godina, zato ne čudi što tražnja za najlepšim umetničkim delima raste, a najvrednija roba na tržištu umetnina sve je skuplja.
Sve više milijardera sve više plaća za Bejkonove slike.
Nil Irvin, koji u Njujork tajmsu piše za blog Apšot, ističe kako je "fraktalna nejednakost" dobra sa stanovišta prodavaca umetničkih dela visoke tržišne vrednosti.
Kako se 0,1 odsto najbogatijih odvaja od preostalih 99,9 odsto ljudi, i kako se 0,01 odsto najbogatijih još više odvaja od preostalih 99,99 odsto ljudi, tražnja na samom vrhu tog tržišta raste.
Trka za Rotkovim slikama je u toku.
Pogotovo za crvenim. Nastajanjem superbogataša u Kini, gde se crvena boja smatra za boju sreće, crvene slike su postale najtraženije, tako bar kažu stručnjaci aukcijskih kuća "Sotbi" i "Kristi".
Znači li to da za razumevanje cene umetničkih dela treba da razumemo i nejednakost?
Da: jer je ovde reč o Piketiju koliko i o Pikasu.
Prevela Jelena Milojković
Copyright The Financial Times Limited 2015
(c) 2015 The Financial Times Limited
Ovaj članak objavljujemo u okviru saradnje Radio televizije Vojvodine i londonskog Financial Timesa
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
