Izvor: Politika, 12.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stručnost pre podobnosti
Uspeh koji je zabeležen u privatizaciji javnih preduzeća modelom javne ponude u okolnim zemljama, naveo je neke naše političare da razmišljaju o tome da se i kod nas deo kapitala tih firmi vlasnički transformiše koristeći ovaj model. Privatizacija državnih preduzeća javnim ponudama akcija je najviše korišćen model privatizacije u zapadnoj Evropi. Engleska je za vreme vladavine Margaret Tačer najveći broj državnih preduzeća privatizovala na taj način. Mađarska je, posle niza skandala >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u procesu privatizacije 1994. godine počela da primenjuje ovaj metod i uspešno privatizovala više državnih preduzeća. Jedan od najboljih primera je privatizacija naftne kompanije MOL (pandan našem NIS-u).
U privatizaciju MOL-a su krenuli 1995. godine prodajom 42 odsto kapitala građanima i institucionalnim investitorima po ceni od 8,10 dolara za jednu akciju. Kad je država prodala svoje poslednje akcije u kapitalu MOL-a (1,73 odsto, novembra 2006. godine), dobila je za jednu akciju nešto više od 100 dolara, što je 12 puta više nego kada je krenula u privatizaciju ove kompanije, čija trenutna kapitalizacija iznosi čak 17 milijardi dolara.
Hrvatska se, posle velikih kritika u domaćoj i stranoj javnosti zbog privatizacije koja je favorizovala određene tajkune, okrenula ka javnoj ponudi kao znatno transparentnijem i poštenijem načinu privatizovanja državne imovine.
Nakon što su prodali mađarskoj kompaniji MOL četvrtinu akcija 2003. godine i preneli na Fond hrvatskih branitelja sedam procenata akcija 2005. godine, hrvatska vlada je krajem 2006. godine odlučila da nešto više od 16 odsto akcija "Ine" ponudi na prodaju građanima i domaćim i stranim investitorima.
Svaki građanin je mogao da kupi akcije u vrednosti od 38.000 kuna (oko 5.200 evra), odnosno 22 akcije po pojedinačnoj ceni od 1.690 kuna, s tim da ako ih u svom posedu ima duže od godinu dana, za svakih 10 akcija dobijaju po jednu besplatno.
Interesovanje građana je bilo veliko i njih više od 44.000 se prijavilo i kupilo akcije. Mnogi koji to nisu učinili, zažalili su, jer je cena već prvog dana trgovanja dostigla vrednost od 2.400 kuna, da bi u aprilu 2007. porasla na 3.400 kuna, što je za vlasnike bila stopostotna zarada za manje od pola godine.
Ohrabreni ovim uspehom, krenuli su u septembru ove godine u prodaju dela Hrvatskog Telekoma građanima (25 odsto) i institucionalnim investitorima (7,5 procenata). Prethodno je hrvatska vlada prodala 51 odsto akcija Nemačkom Telekomu (1999. i 2001. godine) i prenela sedam odsto akcija Fondu hrvatskih branitelja (2005. godine).
Svi građani su mogli da se prijave i da kupe akcije do vrednosti od 38.000 kuna.
To je učinilo više od 358.000 građana, čime su više od dva puta premašili raspoloživi fond akcija (kod institucionalnih investitora tražnja je bila čak 20 puta veća). Građani su dobili u proseku 56 akcija po ceni od 265 kuna uz pravo da dobiju jednu besplatnu akciju na svakih 10 koje zadrže u svom posedu godinu dana. Trgovanje akcijama počelo je 16. oktobra 2007. godine i već prvog dana zabeležen je rast od 47 odsto u odnosu na cenu u javnoj ponudi.
Ukoliko bi se i naša vlada opredelila za ovakav model privatizacije, to bi znatno doprinelo daljem razvoju novoformiranih institucionalnih investitora i Beogradske berze, a takođe bi stimulisalo i individualne investitore da sredstva, umesto u potrošnju, investiraju u akcije da bi sebi obezbedili dodatne izvore prihoda.
Treba znati da je model privatizacije javnom ponudom akcija prihvatljiv, pre svega, za preduzeća koja imaju dobre ekonomske pokazatelje; menadžment koji ih uspešno vodi, ima viziju i ugled kod investitora. Kod naših javnih preduzeća oba uslova su sporna, jer se još socijalni programi i borba protiv inflacije vode na teret poslovanja ovih preduzeća, a menadžment se ne bira iz stručnih, nego iz krugova bliskih političkim partijama koje su na vlasti.
Prvi uslov za uspešnu javnu ponudu akcija je da javna preduzeća, koja hoće na ovaj način da privatizuje, država ekonomski osamostali. Ona bi morala da posluju po tržišnim principima, ostvarujući poslovne rezultate u zdravoj tržišnoj utakmici.
Drugi uslov je kvalitetan menadžment koji mora da bude na čelu ovih preduzeća. Vlada bi morala da uloži napor da angažuje najstručnije ljude u zemlji koji bi mogli uspešno da vode ova preduzeća.
direktor SAL konsaltinga i prvi direktor Beogradske berze
[objavljeno: ]
