Izvor: Blic, 07.Mar.2009, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stalni prelaz
Svake dve ili tri nedelje bivam poražen. Znam da će tako biti, pa opet robko odlazim na lice mesta i svaki novi poraz platim iz vlastitog džepa. Nekada sam mislio: ovom protivniku nisam dorastao, ali nije on jedini, možda ću na drugom terenu i sa mekšim rivalom jednom ja pobediti. Avaj, nijednom nije bilo ni nerešeno.
Otkad odlazim kod berberina, od čika-Slavka Mišpopinog pa do sadašnjeg mog mladobrice kome još ne znam ime, ponavlja se osećanje nelagode, apsurda i nesporazuma: >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sa belim čaršavom oko vrata kao da sam u obredu inicijacije koja nikako da uspe; što se berberin duže oko mene trudi, ja sve utučeniji i utučeniji: kad mi mašinicom podšiša kosu iznad ušiju i iznad potiljka, pri čemu u dnu zapne, a onda popušta pod uglom od 14 stepeni i dospe na pola puta do temena, pomislim kako bi bilo dobro da u taj mah prestane, da mu platim i da u zatečenom stadijumu odem. Ali maestro odlaže mašinicu i laća se makaza, one su njegovo gudalo kojim će tek da odsvira najlepši deo, mašinicom je samo omeđio scenu za ono glavno. Tek pre nekoliko godina skupio sam hrabrost i prvi put predložio da pravo sa mašinske obrade krenem za svojim svrhama. "Evo sad ćemo", na to će majstor, "samo još prelaz i gotovi smo." - Znate, ja nisam pristalica tog prelaza, ja bih više voleo da ostane ovako kako je sad..." "U pravu ste, samo da ovo malo poravnam..." Tu me redovno obuzme mala snaga. Ako sam u prva dva minuta imao iluziju ograničenog prolepšavanja, od puštanja makaza u pogon pa do skidanja plašta (koji je sada, gle, crn) postajem očevidac vlastitog poružnjavanja.
Prođoše godine, berbernica postade salon, salon preraste u hair-studio, studio se preobrazi u akademiju, ja jednako bivam šišan duže nego što želim! Odem na drugo mesto, treće, četvrto - svi hoće da na moje vlasište primene kompletnu estetiku i etiku svog esnafa. Daj da odem u salon gde rade devojke. Pa pacijent uz potpis iziđe iz bolnice iako nije uopšte izlečen, zašto ja ne mogu reći: stop, stop, hvala, koliko sam dužan?...
"Prošli put mi je vaš kolega previše skratio kosu", kažem frizerki, "sad mi samo mašinicom pokupite ovo iznad ušiju, isto tako na potiljku, i ja odoh..." Avaj, ni pripadnice lepšeg pola ne puštaju me bez prelaza, možda su ašov-lice svi imali kao posebnu lekciju - uglove i oštre ivice na vrhu lobanje strpljivo ublažiti štrickanjem: triput škljocaj (u prazno), jedared seci... Uglavnom, moj otpor sve je slabiji i nije daleko dan kad ću sedajući na stolicu reći: "Kao prošli put!"
