Izvor: Blic, 21.Nov.2009, 06:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
STO na putu međunarodnih integracija Srbije?
Proces međunarodnih integracija Srbije, sa krajnjim ciljem učlanjenja u EU, smatra se jednim od prioriteta srpske politike. Ovaj proces, pre svega, podrazumeva prilagođavanje domaćeg zakonodovstva i prakse pravilima koja se poštuju unutar EU i Srbija je postigla značajan napredak na ovom polju. U poslednje vreme dobijamo i pozitivne signale za ratifikaciju Prelaznog sporazuma sa EU, a vizna liberalizacija bi trebalo da bude omogućena krajem ove godine. Osim toga, na ovom putu je potrebno i >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da Srbija ostvari učešće u međunarodnim sporazumima u kojima je EU potpisnica, što ukljušuje i članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO).
STO je formirana 1995. godine, kao pravna naslednica Opšteg sporazuma o carinama i trgovini (GATT), ali sa mnogo širim mandatom koji, pored trgovine robom, obuhvata i pravila koja se odnose na trgovinu uslugama i prava intelektualne svojine. Dok je SFRJ bila članica GATT, Srbija (usled sankcija) nije "po automatizmu” postala članica STO. Od zemalja koje su proizašle iz bivše SFRJ, na taj način je jedino Slovenija postala članica i time ostvarila mogućnost da uživa prava "prvobitne članice”. U međuvremenu su članice STO postale još Hrvatska (2000) i Makedonija (2003), dok ostale zemlje kasne sa ovim procesom uglavnom iz političkih razloga. BiH je predala zahtev za prijem u članstvo 1999. godine, a Srbija i Crna Gora 2001. godine kao jedna država, dok decembra 2004. godine predaju nove, nezavisne zahteve za članstvo. Od ove tri zemlje najverovatnije je da će Crna Gora prva postati članica STO i to tokom 2010. godine. Dok u Srbiji političari već dve godine najavljuju da će ona „postati članica naredne godine", u pojedinim krugovima se postavlja pitanje da li bi ona uopšte trebalo da postane članica STO. Pokušaću da ukratko objasnim osnovne razloge za to.
Jedan od principa na kojima STO počiva je princip progresivne liberalizacije, čiji je cilj da se u svim zemljama smanji broj i obim trgovinskih ograničenja (bilo u vidu carinskih stopa, bilo u vidu necarinskih barijera), što bi trebalo da se postigne kroz sukcesivne runde pregovora. Međutim, od osnivanja STO do danas postojala je jedino Doha runda pregovora, koja je počela 2000. godine i još uvek traje.
Princip progresivne liberalizacije takođe omogućava da se tokom pregovora o pristupanju STO pred nove članice postavljaju progresivno veći zahtevi za trgovinskom liberalizacijom. Posledica toga je da što je zemlja kasnije postala članica STO, to se ona morala obavezati na viši nivo liberalizacije. Najmanji stepen stepen obavezivanja, tako, imaju zemlje koje su članice STO od njenog osnivanja, t.j. prvobitne članice, kao što je Slovenija ali i najveći broj razvijenih zemalja. Ipak, stvarno primenjen nivo liberalizacije u ovim zemljama neretko je značajno viši od obaveza preuzetih u okviru STO (što se u STO krugovima označava pojmom „autonomna liberalizacija"). Nasuprot tome, manje razvijene zemlje i zemlje u tranziciji koje su postale članice u skorije vreme, su tokom pregovora o pristupanju bile prinuđene da se obavežu na mnogo viši stepen liberalizacije.
Dok bi raskorak u stepenu obavezivanja između „starih” i „novih” članica trebalo da bude prevaziđen tokom sukcesivnih rundi pregovora članica, u praksi se to ipak ne dešava. Dugo su se polagale nade da bi povoljan rezultat Doha runde pregovora upravo mogao biti obavezivanje zemalja makar na onaj nivo liberalizacije koji su ostvarile kao „autonomnu liberalizaciju". Ipak, ne samo što ponude razvijenih zemalja često ne odražavaju ovakav stav, nego se još uvek ne zna ni kada bi se ova runda pregovora mogla privesti kraju, čime se ozbiljno dovodi u pitanje održivost osnovnih načela STO.
I gde se tu danas nalazi Srbija? Svakako je tačno da imamo paradoks gde izuzetno visoki zahtevi za prijem novih članica u STO često dolaze upravo od strane onih zemalja koje su skoro postale članice, te nastaje začarani krug. Tako u slučaju i Srbije i Crne Gore poseban problem predstavljaju krajnje neumereni zahtevi koje im je postavila Ukrajina (poslednja zemlja koja je pristupila STO), a koji nisu u skladu ni sa obimom trgovine između ovih zemalja, ni sa njihovom težnjom da postanu članice EU, niti je Ukrajina spremna da o svojim zahtevima pregovara. Ipak, dok se u pojedinim krugovima vode debate oko toga da li Srbija uopšte treba da se učlani u ovaj klub, vreme teče, uslovi za prijem postaju sve striktniji, a pristupanje STO nam se može isprečiti na putu učlanjenja u EU. Zapravo, jedini razlog što Crna Gora nije već postala članica je upravo zahtev Ukrajine kojim se, praktično, blokira njen prijem u STO. Čini se da odgovor ovde ipak treba tražiti u političkoj, a ne u ekonomskoj sferi.
.jpg)
