Izvor: Politika, 06.Nov.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Revizori se nisu oglasili
Vrlo je verovatno da su propast pet najvećih investicionih banaka Amerike naslutile revizorske kuće, ali, nažalost, nijedna nije uputila upozorenje da se ide u – bankrot
Piramidalno rušenje pet investicionih banaka Amerike na tamošnjem hipotekarnom tržištu napravilo je štetu koju još niko ne može da proceni. Ko zna da li će to neko i uspeti. Konačno, kome to treba. Vidaće se posledice. Amerika je teškom mukom „provukla” u oba predstavnička doma 700 >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << milijardi dolara za psihološku transfuziju domaćem bankarskom tržištu, upućujući time, a pre svih evropskim državama, poziv da je valja slediti, jer će posredna šteta biti mnogo veća.
Slomile su se banke od čijih su imena i reputacije noge klecale, ali, gle čuda, nijedna revizorska kuća se tim povodom nije oglasila, a kamoli pretrpela bilo kakve posledice.
I ovlašnim poznavaocima američkog finansijskog tržišta jasno je da se ni najmanji učesnik na tržištu, poput Volstrita, ne može provući, a da mu bar neko iz velike četvorke ili prvih desetak revizorskih kuća ne zaviri u poslovne knjige. Sudeći po dosadašnjim saznanjima, o kojima revizori ne žele rado da govore, svi su ćutali ili nisu verovali da se kula od karata zvana hipotekarno tržište može srušiti. A strovalila se i u finansijski ponor za sobom povukla gotovo ceo svet. Čak se i mi, ovako mali i siroti, tresemo da nas ne zadesi neka iznenadna muka, jer kada veliki zmaj mahne repom, najslabiji prvi odlete.
Jedan od naših direktora revizorske i konsultantske kuće, među pet-šest najvećih takvih firmi u svetu, prihvata da govori samo o principima rada revizorskih kuća, ali ne i o konkretnim iskustvima ili propustima nakon svega što se dogodilo na tržištu Amerike, ali da mu se, zbog instrukcije iz „centrale” – ne pominje ime.
Pre šest godina, gotovo preko noći, nestao je američki energetski gigant „Enron”, a sa njim, zbog srastanja interesa, i jedan od pet velikih revizorskih i konsultantskih sistema – „Artur Anderson” sa 100.000 zaposlenih u 138 zemalja. Kao da nije postojao. Zašto? Finansijski izveštaji te renomirane kuće ničim nisu ukazivali da je finansijski balon „Enrona” veštački pumpan i da mu preti pucanje. Pukao je i za sobom odneo stotine milijardi dolara kapitala akcionara. Isto iskustvo se ponovilo i sa „Vorldkomom”. Kao da nije bilo „Enrona”.
U pohlepnoj trci za sve većim zaradama izniklo je hipotekarno tržište. Ljudi sa svega 500 dolara u džepu podizali su kredite od čak 200.000 dolara. Kupovali stanove i kuće i za svega nekoliko meseci pravili takve kapitale od kojih se svima vrtelo u glavi. A šta je iza toga stajalo? Virtuelni posao ili informacija o tome da je tamo neko uzeo zajam za kuću na koju nije stavljena prvoklasna hipoteka. Ljudi bez stalnog posla, bez mogućnosti da daju kvalitetno obezbeđenje, da će dobijeni kredit da vrate – iz svojih prihoda ili od prodaje imovine – dobijali su velike kredite. Investicione banke i „hedž fondovi” trgovali su budućim potraživanjima. To im se, očigledno, osladilo, pa su preterali sa plasmanima bez adekvatnog obezbeđenja. Hajde da to potraživanje po nekom diskontu prodamo nekom na sekundarnom tržištu. Sve do onog časa kada je pala tražnja, jer jednom je morala, a malaksala je onog časa kada mnogi nisu mogli da plate dospele obaveze. I klupče je počelo da se odmotava neverovatnom brzinom.
Za sve to vreme revizori su u najvećim investicionim bankama radili svoj posao, pa i u američkoj finansijskoj uzdanici kao što je bila banka „Braća Liman”. Američke finansijske vlasti pustile su je niz vodu. Prodata je gotovo za siću. S njom i ostale.
Da li se to moglo predvideti?
S naknadnom pameću, posle svega što se dogodilo, kaže naš sagovornik, moralo se tako nešto naslutiti ili u izveštaju revizora izreći – rezerva u mišljenju. Drugim rečima, dešava se nešto što ni sami revizori ne znaju kuda će to sve odvesti. Takav signal bi, veruje se, bio dovoljan da se akcionari malo zapitaju šta to znači, ako već zaneti menadžeri nisu mogli da se zaustave u besomučnoj trci za visokim profitima i benefitima.
Kod nas, bar za sada, tako nešto nije moguće. Bar ne u toj meri, niti u tim razmerama. Ne samo zato što je naše tržište veoma siromašno i plitko u ponudi takvih hartija od vrednosti, već ponajviše zbog regulative na kojoj insistira NBS. Naša centralna banka ima spisak referentnih revizorskih kuća koje nadziru poslovne knjige banaka i njihovih komitenata, ali šta nema – neku vrstu preporuke na osnovu koje bi se i poslovne banke opredeljivale u izboru revizora za „češljanje” poslovnih knjiga svojih akcionara.
Druga je sada stvar, kaže naš sagovornik, da li se do kraja može verovati izveštajima naših revizora, ali, podseća, posle tri godine, kada je obavezna rotacija starog novim revizorom, svaka skrivena mana ili podvala mora da ispliva. Tada se vidi ko je kako i koiko savesno radio, a to u revizorskoj struci nije mala stvar.
Slobodan Kostić
[objavljeno: 07/11/2008]
.jpg)
