Izvor: B92, 03.Jun.2012, 12:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Plata mizerna a naš radnik lojalan
Beograd -- Iako na poslu potroše najmanje trećinu vremena, sve se manje radnika u svom poslovnom okruženju oseća kao kod kuće.
Osam sati bačeno - mnogima kroz glavu prođe misao na kraju radnog dana. I bar bi dvojica od trojice okrenuli leđa šefu samo kada bi imali priliku da odu na bolje.
Gde se izgubila lojalnost sopstvenom preduzeću - pitaju se stručnjaci iz oblasti rada širom (razvijenog) sveta i zato gotovo svakodnevno niču studije koje traže baš ovaj odgovor.
>> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << />
Sudeći po broju istraživanja, odanost poslu je definitivno zapala u krizu. U gotovo svim analizama, rađenim na američkom i britanskom ostrvlju, zaključeno je da bi više od 70 odsto stalno zaposlenih - iako ne tragaju za novim - napustilo stari posao prvom prilikom kada bi dobili za nijansu bolju ponudu. Do slične su matematike došli i istraživači koji su propitivali radnike na domaćem terenu, ali i one u našem najbližem susedstvu.
"U vreme kada je prosečna plata manja od 400 evra, kada se posao reklamira kao privilegija a ne kao uzajamna korist i zadovoljstvo, ne može se ni očekivati da radnici ginu za firmu. Ali, pošto je veoma teško promeniti radno mesto, zaposleni sve više trpe i ostaju tu gde su bez obzira na nezadovoljstvo", smatraju i u Savezu samostalnih sindikata Srbije.
Vera Kondić, psiholog rada, ipak uočava specifičnost srpskog radnika u odnosu na kolege sa razvijenog Zapada. Dok su se oni preko pokazali kao veoma agilni i odlučni u menjanju radnog okruženja, naši su nešto drugačiji, ne zato što su bolji ljudi već zato što - manje znaju.
"Naši su radnici pasivno lojalni! Oni dugo ostaju na istom radnom mestu jer su nepokretni, inertni... Nemaju veštinu da se pokrenu i da traže bolje uslove i pozicije".
I dok se svet sve više upoznaje sa "mladim aždajama", generacijom rođenom u ranim osamdesetim, a sa biografijama od kojih zastaje dah, čini se da će se takvih Srbija još dobrano načekati.
Ova "milenijumska generacija", kako je laskavo nazivaju na engleskom govornom području, operisana je od kolektivnog duha i u potpunosti neguje kult ličnosti. Menjanje firmi jednostavno im je kao menjanje čarapa, a jedini brend koji pošuju je - sopstveno ime.
"U Srbiji su, međutim, i mladi uspavani. Oni su u psihološkom transferu sa starijim generacijama i pod njihovim su snažnim uticajem. Zato i dalje, sasvim neshvatljivo, možemo čuti da većina mladih želi da se zaposli u državnoj firmi", kaže Kondićeva.
Njoj su, čini se, najlojalniji. S druge strane, preduzetnicima nisu. Upravo je ovaj sektor doživeo najveću recesiju, pa je samo od 2008. do danas bar 200.000 ljudi ostalo bez stalnog radnog mesta. Još toliko ih danas radi za minimalac od 20.010 dinara, a upola manje ne dobija nikakvu platu. Tako je recesija, primećuju i "Galupovi" istraživači, postala najveći neprijatelj lojalnosti.
KOLEGE I RASTANAK
Da nisu svi izgubili dušu pokazuju i istraživanja koja beleže da ima radnika koji ne okreću leđa preduzeću čak i kada ih to direktno košta. Tako nije retkost da zaposleni ostaju u istoj firmi za manju platu iako bi mogli da zatraže veću u nekoj drugoj, i to samo zato što ne žele da se rastanu od kolega. Ova se pojava naziva "socijalni trošak". U toj trgovini prijatelji pobeđuju, a Srbi u ovome prednjače u odnosu na ostale narode.
I dok se američki i britanski stručnjaci još bave pitanjem da li je za (ne)lojalnost više kriv radnik ili poslodavac i tu tezu rešavaju kao pitanje da li je starija kokoška ili jaje, u Srbiji su dileme drugačije.
"Ne mislim da je neko "kriv", već samo da nove generacije imaju drugačija očekivanja od kompanija i drugačije vrednosti. Više su usmereni ka ostvarivanju ličnih ciljeva u karijeri i ukoliko im kompanija u kojoj rade to ne nudi, oni će vrlo lako doneti odluku da pređu u drugu. Za razliku od ovih generacija, starijima je bitnija ekonomska stabilnost i socijalna sigurnost, pa čak i osećaj za kolektiv i opšte dobro", ocenjuje Marijana Stojanović, direktorka ljudskih resursa za zapadni Balkan u kompaniji "Pepsiko".
Ona takođe primećuje da se među našim radnicima i dalje oseća nasleđe samoupravnog sistema, gde zaposleni često imaju pasivni pristup:
"Mnogi smatraju da im je sve u vezi sa pozicijom, statusom i napredovanjem u karijeri dato, a ne zasluženo".
Stojanovićeva, međutim, dodaje da veliki broj ozbiljnih globalnih kompanija često, na pojedinim tržištima, primenjuje standarde koji su daleko od onih koji važe na razvijenijim terenima.
A to, izgleda, dodatno boli srpskog radnika, koji proživljava večitu tranziciju. Sindikalci zato posebno ističu da smo mi naučeni na vernost šefu, ženi, državi, zastavi, komšiji... i da leđa okrećemo samo kad nas priteraju u ćošak. A to se dešava upravo sada.
