Izvor: B92, 09.Dec.2011, 04:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Očenaš po posebnoj tarifi
Beograd, Novi Sad -- Sveštenici žive od priloga vernika, oni čine najveći i gotovo isključivi deo primanja, ali zabranjeno im je da obavljanje verskog obreda uslovljavaju cenom.
Zabranjeno im je i da od vernika zahtevaju novac, što treba da ostave njihovim materijalnim mogućnostima.
Sagovornici Politike iz Srpske pravoslavne crkve objašnjavaju da ne postoji jedinstveni zvanični cenovnik kojim je utvrđeno koliki iznos treba da se plati za obavljanje određenih verskih >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << obreda.
Hramovi su jedino u obavezi da propišu takse za krštenja, venčanja onih koji ne pripadaju njihovoj parohiji, ali njihova visina, opet, zavisi od hrama do hrama.
Neka vrsta nezvaničnog cenovnika za verske obrede, međutim, postoji - to je uobičajena cena koju vernici daju za svećenje vodice ili krštenje, na primer. Ta nezvanična "tarifa”, međutim, nikako nije i uslov da verski obred bude izvršen: može se dati i manje i više od toga.
Treba li crkva da uvede jedinstveni "cenovnik"
Mada Srpska pravoslavna crkva nije nikada zvanično propisala cenovnik usluga za verske obrede, činjenica je da svi popovi bogosluže po prećutnoj tarifi i da se ona razlikuje ne samo od eparhije do eparhije već i od sela do sela, piše Dnevnik.
Cene se razlikuju od eparhije do eparhije, od crkve do crkve, ali i od sveštenika do sveštenika. Tako se cena opela kreće između 40 i 100 evra, parastosa do 20, a crkvenog venčanja od 50 do 60 evra. Za krštenje deteta novac se uzima i od roditelja i od kuma: oni plate 30 evra, a kum 20. Šarolike cene dozvoljavaju pojedinim sveštenicima da uzimaju i manje, ali i više od (prećutne) tarife.
Sveštenici visinu nagrade za sveštene radnje određuju sami ili u dogovoru s vladikama i svojim kolegama. Kako već svi vernici imaju obavezu da plaćaju parohijal, odnosno mesečnu crkvenu taksu, trebalo bi da za uzvrat dobijaju besplatne verske obrade - sahranjivanje, krštenje, venčanje, parastose...
Trebalo, ali stvarnost je takva da onaj ko nema novca ne može da računa ni na jedan od tih obreda jer na prste jedne ruke mogu se izbrojati oni sveštenici koji će to uraditi bez plaćanja. Čak ne postoji ni jednistvena tarifa za parohijal pa tako neki plaćaju 300, a neki i više od 1.000 dinara mesečno, a mera za visinu je materijalna situacija vernika.
U SPC nerado govore o zvaničnom cenovniku usluga za obrede, ali ne spore da neki sveštenici imaju svoje nezvanične tarife, iako su složni u oceni da takvo ponašanje šteti ugledu crkve. Poznavaoci crkvenog života tvrde da je neophodno da crkve propišu stroga pravila o cenama usluga i da vernici moraju unapred znati šta koliko košta.
Sociolog religije Mirko Đorđević objašnjava da, ako sveštenik sveti vodicu u kući običnog vernika, može dobiti samo nekoliko stotina dinara, a ako osveštava vodicu pred stranačku slavu ili venčava neku estradnu divu, onda to nije obična cena i ne pita se koliko košta.
Po Ustavu SPC, iznuđivanje nepropisne nagrade za sveštene radnje ili iznuđivanje nagrade u novcu u neuobičajenom iznosu predstavlja prestup. Vernik kome je potreba uskraćena jer nije imao da plati uobičajeni iznos koji daju i drugi vernici treba da se žali Eparhijskom crkvenom sudu. Tom sudu se podnosi prijava protiv sveštenika, a u njoj treba opisati slučaj i navesti svedoke. Simonija, odnosno iznuđivanje novca za sveštenoradnje, zabranjena je crkvenim kanonima i ako se utvrdi da je sveštenik počinio taj prestup, kazne su stroge.
"SPC nema na nivou crkve neki pravilnik, i to ostavlja prostor za proizvoljnost, zloupotrebe i malverzacije", kaže Đorđević i dodaje da je rešenje da SPC odredi crkveno-administrativni cenovnik za čitav kanonski prostor, od parohije do namesništva.
On kaže i da nisu za sve krivi sveštenici već i građani koji daju dvostruko više nego što košta.
Verski analitičar Živica Tucić podseća na to da u Nemačkoj postoji crkveni porez, što je kod nas parohijal, pa vernik ima besplatno krštenje, sahranu i venčanje. U Grčkoj, dodaje, krštenje se ne naplaćuje i svešteno lice sme da primi novac samo ako vernik insistira na tome.
Da su se pojedini sveštenici "odmetnuli” od crkve govori i činjenica da oni iznos koji naplaćuju od vernika za verske obrede ne uplaćuju u zajedničku crkvenu kasu nego ga u većem delu zadržavaju za sebe. Crkva i ne može da zna, ako joj sami vernici ne prijave, koliko zapravo pojedini sveštenici naplaćuju ono što bi trebalo da bude besplatno.
Kako crkvi nije uvedena obaveza da izdaje fiskalne račune na usluge, kao ni da plaća porez na bilo šta čime se osim bogosluženja bavi – a ima čak i cele proizvodne zavode i ogromne površine pod zgradama, njivama, šumama – niko ne zna koliko sveštenici zarađuju "na crno”, niti koliko uzimaju od vernika.
