Izvor: B92, 22.Jun.2011, 02:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nemoguće je ulepšati nezaposlenost
Novi Sad -- Kada se pogledaju cifre, čini se da je Srbija ceh krize, ali i loše ekonomske politike koju je vodila poslednjih godina, platila upravo velikom nezaposlenošću.
Po procenama MMF, u 2009. i 2010. godini je izgubljeno 200.000 radnih mesta, a još toliko ljudi koji su radilo "na crno" je izgubilo prihode od kojih je živelo.
Premijer Mirko Cvetković kaže da je tokom marta i aprila otvoreno oko 2.000 novih radnih mesta - tim tempom bismo imali zaposlenost kao pre >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << krize za nekih 35 godina.
Optimizmu domaćih zvaničnika odavno više niko ne veruje, stoga je valjda izjava predstavnika Međunarodnog monetarnog fonda u Beogradu Bogdana Lisovolika da je kriza u Srbiji prestala i da će građani iduće godine početi da osećaju boljitak, privukla toliku pažnju u javnosti.
Pošto se država MMF-u obavezala da neće prekoračiti granicu budžetskog deficita, koja se meri u procentualnom učešću prema BDP-u, Vladi je inflacija čak i dobrodošla: kad raste inflacija, raste i BDP izračunat u dinarima, pa i dinarski iznos mogućeg minusa u državnoj kasi. Tako su lakše finansirane obaveze prema budžetskim korisnicima i sačuvan je kakav-takav socijalni mir. Tu korist su ipak osetili samo neki, a i ona je manje-više bila prividna. Cenu visoke inflacije snose svi građani pošto, u proseku, proizvod koji je pre godinu dana koštao 1.000 dinara sada plaćaju 1.470.
Ipak, to što je Lisovolik rekao samo znači da smo dotakli dno krize i počeli da se krećemo naviše. Do trenutka kada ćemo se vratiti na stanje pre početka krize, proći će još mnogo vremena. To će se verovatno najkasnije desiti kada je reč o problemu koji građane najviše tišti – nezaposlenosti.
Ako se setimo da su predizborna obećanja od pre nekoliko godina govorila o otvaranju otprilike toliko novih radnih mesta koliko je sada izgubljeno i da je i tada u tako nešto bilo teško poverovati, još je teže zamisliti koliko će vremena trebati da se, kroz realan rast privrede, ponovo zaposle svi ti ljudi koji su izgubili posao tokom recesije.
Građane i privredu su tokom dve ili tri krizne godine mučili i inflacija i kretanje kursa dinara. Domaća valuta se strmoglavila: 2008. za evro smo mogli kupiti 75-80 dinara, a početkom ove godine za 107. Sada je situacija nešto povoljnija što se tiče dinara, ali sva je prilika da to neće trajati dugo.
Od pada kursa dinara nešto koristi je imao izvozno orijentisani deo privrede, pošto je uz slabu vrednost domaće valute postao konkurentniji na inostranim tržištima. Ali pošto ništa u ekonomiji nije besplatno, cenu su morali da plate građani, koji sve teže otplaćuju svoje kredite indeksirane u evrima i sve ređe kupuju kvalitetnu uvoznu robu.
Cene su sve ovo vreme rasle, ne samo zbog rasta deviznog kursa. Inflacija je tokom krize bila relativno visoka, dok su plate uglavnom bile zamrznute, a u mnogim privatnim kompanijama su i smanjivane, dakle standard i onih građana koji su sačuvali svoja radna mesta je bitno opao.
