Izvor: Politika, 02.Jan.2012, 23:12   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Nema para na lepe oči

Poslednjih meseci sve oči privrednika, ali i građana uprte su u Narodnu banku Srbije, jer se od nje i njenih poteza očekuje da otupi oštricu sve žešće ekonomske krize, koja, bar za nas, nije ništa novo. Ali, sada je domaća upregnuta i u svetsku. Rešenje mnogi vide u potrebi NBS da nam svima omogući što više jeftinijih kredita i po cenu snižavanja obaveznih deviznih rezervi. Upitali smo viceguvernera Narodne banke Srbije, dr Bojana Markovića, koliko je sve to realno i od čega zavisi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << cena novca kod nas.

Kamata za svaki dinarski kredit, bilo preduzeća, banke ili pojedinca zavisi od tri stvari. Prva je referentna kamatna stopa Narodne banke Srbije, druga – rizik zemlje i treća je dodatna premija rizika za svakog pojedinaca. Niko od nas ne može biti manje rizičan nego što je njegova država. U tom pogledu, dakle, mi delimo rizik zemlje u kojoj živimo. U interesu svakog od nas je da naša država ima što bolji kreditni rejting. Da bude što manje rizična. Što je ona manje rizična to su niže stope koje ona plaća na svoj dug, a samim tim i mi kao njeni građani.

Šta tačno ulazi u taj rizik – nestabilan politički, ekonomski sistem, slabe institucije...?

Stepen rizika najviše zavisi od održivosti makroekonomske stabilnosti. Rizik nije nešto strašno apstraktno. On se da kvantifikovati. Izmeriti. Često kažemo da bazna stopa rizika za Srbiju iznosi oko 500 baznih poena. Šta to znači? Da naša država mora da plati pet procenata višu kamatu nego, recimo, Nemačka ili Amerika na međunarodnom tržištu. Ta mera rizika zavisi od svega onog što ti međunarodni investitori procenjuju odlučujući da li će nam dati ili ne pare na zajam. Još ako se taj novac daje na deset godina, svaki investitor će dobro procenjivati da li ćemo biti sposobni da mu vratimo pare na vreme. Ako je država sigurna, a rizik od bankrotstva mali, kao što je slučaj Nemačke, investitori će se zadovoljiti kamatom od jedan ili dva procentna poena. Procenjuje se ne trenutna, već dugoročna makroekonomska stabilnost.

Veoma je važna, takođe, i likvidnost tržišta obveznica. Šta to znači? Možemo imati istu stabilnost kao Nemačka, ali naše tržište obveznica nije tako likvidno kao Nemačko. Kod nas se ne obrću hiljade milijardi evra. Zbog toga ćemo opet platiti nešto višu cenu novca. Samo zato što je naše tržište plitko i što investitor mora da „juri” za kupcem ako se odluči da posle, recimo, dve godine proda svoje obveznice na sekundarnom tržištu. Što veća država to likvidnije tržište. Mi smo mali u odnosu na Nemačku, imamo manje likvidno tržište u odnosu na nju i mi moramo više da plaćamo makar imali istu makroekonomsku stabilnost.

Prodali smo na svetskom tržištu obveznice za milijardu evra na deset godina po kamati od 7,25 odsto i prošli bolje od Grka, Portugalaca ili Iraca. Šta je odredilo tu cenu naših papira?

Investitori su procenili da imamo povoljnu makroekonomsku stabilnost u zemlji. To znači održiv nivo javnog duga, srednjoročnu stabilnost cena, kao i stabilan i otporan finansijski sistem. Za razliku od mnogih zemalja u regionu, čiji su kreditni rejtinzi pali, pa čak i Sloveniji, Srbija je među retkim zemljama čiji je kreditni rejting sada bolji nego pre krize. Imali smo BB-, a sada BB. Finansijski analitičari širom sveta popravili su mišljenje o našim srednjoročnim makroekonomskim izgledima i deviznom kursu, a strani investitori počeli sve više da ulažu u Srbiju kroz direktne ili portfolio investicije. I sve to je rezultiralo cenom od 7,25 odsto za naše desetogodišnje obveznice.

Utisak nas, koji živimo ovde, u Srbiji, nije baš tako „stabilan”. Kako objašnjavate činjenicu da smo kao građani mnogo zabrinutiji za svoje ekonomsko, pa i socijalno sutra nego stranci?

U pravu ste. Postoji prava dihotomija u percepciji naše situacije. Šta je bio naš osnovni problem pre izbijanja krize? Više smo trošili nego što smo stvarali. Imali smo visoke stope rasta, ali zasnovane na potrošnji. Zbog toga smo imali visok deficit tekućih plaćanja od 21,6 procenata BDP-a. To je bila neodrživa neravnoteža. Za nepune tri godine „svukli” smo ga na oko 7,5 odsto.

Kako?

Povećavali smo izvoz i investicije, a smanjivali realnu potrošnju. To je bilo izuzetno bolno za naše građane, pogotovo prošlog leta, kada su naglo skočile cene hrane, ali drugog izbora nije bilo. Mi koji smo morali koje čega da se odreknemo, zbog pada potrošnje, pa i trpeli, osećamo čulno posledice krize, a oni koji nas gledaju sa strane i prate globalne makroekonomske parametre kažu – sada izgledate bolje i na dobrom ste putu da potrošnju svedete u sopstvene okvire. Stabilni ste. Smatram da je bolje imati nizak, ali održiv ekonomski rast, nego visok, a nestabilan, neodrživ. Zbog toga nikada krizu, kao što je ova, ne treba proćerdati, a da se ne donesu valjane odluke za budućnost.

Idu izbori. Da li ćemo umeti da održimo tu krhku makroekonomsku stabilnost i ne pohrlimo u potrošnju i onoga što nemamo?

Pred nama su tri mogućnosti. Da zaustavimo procese prilagođavanja i ponovo krenemo u nekontrolisanu potrošnju. Takav izbor je, bez sumnje, mnogima privlačan. Pogotovo na kratak rok i sasvim je prihvatljiv jednom delu našeg biračkog tela. Pitanje je, međutim, koliko je to ostvarivo. U jeku ove krize veoma je teško zavarati međunarodne investitore. Oni nisu više spremni da velikodušno jeftinim novcem kreditiraju ničiju potrošnju, pa ni našeg stanovništva.

Alternativno, možemo pokušati da u predizbornom periodu biračkom telu damo kratak predah od oštrog prilagođavanja. To popuštanje kaiša na nekoliko meseci građanima neće doneti mnogo koristi na srednji rok, ali će izazvati munjevitu reakciju stranih investitora. Otići će.

Ne preostaje nam ništa drugo do nastavak neophodnog prilagođavanja uz istovremeno pružanje veće pomoći najsiromašnijim i najugroženijim građanima. Takva odluka, možda, nije politički najunosnija, ali je najodgovornija prema našim budućim generacijama.

Hajde da se vratimo pojedincu koji bolno trpi ta makroekonomska prilagođavanja. Kada će on moći da računa na jeftinije kredite?

Na trošak kredita utiče, pored ostalog, nizak rizik svakog od nas kao pojedinca. Ne može naše preduzeće i banka, pa samim tim i pojedinac, da imaju odličan kreditni rejting od, recimo, tri A, a da nam država ima samo dva B. Svi mi, jednostavno, delimo sudbinu svoje zemlje, pa i njenog kreditnog rejtinga i svi u njemu učestvujemo. Kada ugled zemlje poraste, pašće i cena kredita za nas u svetu. Kod kuće ćemo moći da smanjujemo referentnu kamatnu stopu, ali samo ako i inflaciju svedemo u podnošljive okvire. Da bismo uspeli u tome moramo da povećamo stepen dinarizacije u sistemu. Da što manje zavisimo od kursa evra, dolara ili švajcarskog franka. Ako imamo primanja u dinarima i kredit u dinarima, nije nas briga koliki je devizni kurs. Pojedinci i preduzeća koji primaju dinare, a zadužuju se u evrima mnogo više rizikuju i ne mogu dobiti jeftine kredite. Dinarizacija je dugoročan projekat, osam do deset godina, od koga NBS nikada neće odustati, jer samo s dinarom možemo doći do efikasnije monetarno-kreditne politike.

Koliki je stepen te evroizacije ili dolarizacije našeg finansijskog sistema?

Kao ilustraciju navodim činjenicu da je od ukupne sume odobrenih kredita privredi i građanima čak 70 odsto u deviznom znaku, a svega 30 procenata u dinarima. Reč je o ogromnoj sumi od oko 1.600 milijardi dinara. Pre nepune dve godine, januara 2010, u deviznom znaku bilo je čak 76 odsto kredita. Na cenu evra na našem tržištu mi ne možemo u potpunosti da utičemo. To radi Evropska centralna banka preko euribora, a njih prvenstveno interesuje šta se dešava u evrozoni, a ne u Srbiji. Zato je veoma važno da istrajemo na dinarizaciji, jer samo preko dinara možemo da imamo efikasnu monetarnu politiku, manje kamate, nižu inflaciju, a samim tim i jeftinije zajmove za građane i privredu.

Ali nama su potrebni razvoj, nova radna mesta. Mnogi upiru prstom u NBS zamerajući joj na nedovoljnom podsticanju ekonomskog rasta. Šta na to kažete?

Odmah da budemo načisto – monetarna politika ne može da kreira radna mesta. Ni iz čega se ne može stvoriti nešto. Setimo se samo ne tako davne prošlosti i besomučnog štampanja novca i požara hiperinflacije. To više ne sme da se desi.

Šta se u tom pogledu može očekivati od nedavno donete odluke o (re)klasifikaciji zajmova privredi?

Ni tu odluku nismo doneli bez višemesečnih analiza. Došli smo do saznanja da su svi problematični zajmovi u privredi pokriveni rezervisanjima sa 128 procenata. Drugačije rečeno, da sutra te kredite niko ne vrati banke to već pokrivaju u potpunosti i ostaje im još 28 procenata sredstava. Te rezervacije, međutim, nikako ne treba brkati sa obaveznom rezervom banaka. Podatak o 128 procenata rezervacija za sumnjive kredite govori da u tome imamo malo više lufta i da je moguće izvesno relaksiranje te regulative. Ali, skrećem još jednom pažnju, do kredita će i dalje dolaziti bolja, uspešnija preduzeća, sa jakim proizvodnim i izvoznim programima, a ne večiti gubitaši. Malo će biti banaka koje će preduzećima klasifikovanim u takozvanu D grupu odobriti kredit uz stopostotnu rezervaciju sredstava. To, konačno, i nije intencija ove mere NBS.

NBS i dalje ostaje pri svojoj oprobanoj konzervativnoj politici supervizije bankarskog sistema, koja ne donosi tako visoke profite, ali zato jedina u ovom delu sveta ne mora da u njega upumpava pare, jer je očuvan i visoko kapitalizovan.

U Srbiji ima 33 banke. Reklo bi se da sve pršti od konkurencije. Ipak nije tako. Male su razlike u kamatnim stopama i drugim uslugama. Da li ih je previše na sedam miliona stanovnika i sa svega pet do šest milijardi evra ukupnog kapitala?

Konkurencija je, bez svake sumnje, izuzetna, ali je mi, kao pojedinci, nedovoljno koristimo. Treba obići što više banka, a ne jednu ili dve, kao što mi to radimo.

Iznose li „naše banke sa stranim kapitalom” novac iz Srbije u svet? Imamo li kontrolu tih tokova?

NBS veoma detaljno, dnevno prati sve što se dešava sa prilivima i odlivima sredstava. Do ovog časa nismo videli nikakvu neuobičajenu aktivnost. Naprotiv. Situacija je prilično stabilna. Ali, to nikako ne znači da nismo oprezni. Imamo nekoliko spremnih scenarija za svaku vanrednu situaciju, ali za sada nema potrebe za bilo čime takvim.

Otkuda onda toliki pritisci na NBS za smanjivanje obavezne rezerve ako banke imaju dovoljno likvidnih sredstava za kreditiranje privrede?

Likvidnost naših banaka je više nego zadovoljavajuća. Osim toga one trenutno drže oko sto milijardi dinara ili milijardu evra u repo stoku NBS. Ali, kao što svako od nas dobro razmisli kome će da pozajmi pare, tako to čine i banke. Ako banke procenjuju da u privredi nema dovoljno atraktivnih proizvodnih i izvoznih programa one dolaze u NBS ili kod države i kupuju vrednosne papire. Bolje manja, ali sigurna kamata, nego visoka, ali rizična zarada. U takvim uslovima smanjivanje obavezne rezerve verovatno ne bi dovelo do većeg kreditiranja privrede. Nema nigde para na lepe oči. Grci su se u to uverili. Učimo na njihovom rđavom iskustvu.

Slobodan Kostić

objavljeno: 03.01.2012.

Nastavak na Politika...