Izvor: B92, 18.Okt.2011, 04:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne bunimo se, znači da nam je dobro
Beograd -- I dok u svetu stotine hiljada ljudi demonstrira zbog posledica ekonomske krize koje se nepravedno svaljuju na leđa najsiromašnijih, kod nas sasvim druga priča.
Ljudi su ovih dana u Srbiji više zabrinuti za živote pasa lutalica nego za svoje, a razlog za to, kažu sagovornici Danasa, jeste taj što je ovaj narod posle duge, iscrpljujuće borbe za stalne promene koje nisu donele neki vidljiv boljitak, ponovo zapao u apatiju.
Predsednica ASNS Ranka Savić kaže >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << da su radnici, ali i svi građani Srbije upali u takvu apatiju i da je to glavni razlog zbog čega ove jeseni na ulicama nema protestanata, a da odgovornost za takvo stanje snose i sami sindikati.
"To je naša stara boljka. Dugo nam je loše i nastupila je prava apatija među svima, a dodatno tome doprinosi i to što su sindikati razjedinjeni, više interesno orijentisani i nisu pravi predvodnici socijalnog bunta", kaže Savićeva.
Ona ističe da u Srbiji građani imaju više razloga za proteste nego neki drugi jer se kod nas „lošije živi" nego u drugim zemljama Evrope i da bi sve ovo trebalo da bude opomena za sindikate.
"Sindikati moraju da se dogovore oko minimuma zajedničke saradnje i ovo treba da nam bude opomena. Moramo biti kritični prema drugima, ali i prema sebi. Pojedinci su u sindikalnim organizacijama već 20 godina i mislim da je vreme da se podvlači crta da se vidi ko je koliko uradio, ko je pomogao, ko odmogao", napominje Ranka Savić.
Kako je izgledao protest na ulicama Beograda i drugih svetskih metropola pogledajte u Galeriji
Da je za nedostatak bunta među Srbima ovih dana kriva apatija mišljenje je i potpredsednika Samostalnog sindikata Milorada Mijatovića. On kaže da je kriza duboko zagazila i u Srbiju i da će "tek da se oseti", ali da ljudi ovde uvek čekaju da neko drugi uradi nešto umesto njih.
"Moramo da izađemo na ulice i tražimo pravo, kod nas su plate najmanje u okruženju, ali čim se ne bunimo to znači da nam je dobro. Ljudi se plaše da ne izgube i ono malo radnih mesta što je ostalo", kaže Mijatović.
On misli da sindikati u Srbiji mogu da pomognu, ali da nemaju toliku snagu kao sindikati u razvijenim zemljama. "Treba svi da se uključe, a sindikati su tu da pomognu čim se stvore uslovi za to", kaže Mijatović.
Stvaranje uslova, podrazumeva, napominje on, da narod shvati da mora da se pobuni, a ne da ćuti jer to znači da prihvata sve ono što mu se dešava.
Potpredsednik UGS Nezavisnost Zoran Stojiljković kaže da nije lako objasniti zbog čega je to tako i da postoji nekoliko razloga za nezainteresovanost građana. Tokom 1996/97. i 2000. građani Srbije su ulagali mnogo energije, a sada, napominje on, te energije više nema.
"Ne samo da nema energije, već ne postoji ni vera u vođe legitimne promene. Nema svesti o jasnoj podeli na nas i njih, ali ni jasnog lociranja krivca. Za većinu su svi krivi, nema precizirane krivice", napominje Stojiljković.
Osim toga, nabraja dalje Stojiljković, opterećeni smo dubinom krize, strah od nezaposlenosti je mnogo veći nego u drugim zemljama, potom postoji i razočaranje prethodnim neuspelim pokušajima protesta i narod ne veruju više u solidarnost. Političko angažovanje, smatra on, neće povratiti poverenje radnika u sindikalne vođe.
"Ne verujem da oni koji najavljuju ulazak u politiku misle da je to dobro, to ulaženje u politiku je način da se zauzme i precizira pregovaračka pozicija", ističe Stojiljković.
On kaže da je činjenica da sindikati ne uživaju veliko poverenje, i da je većina svesna da ulazak u politiku to ne bi popravio jer članstvo nijedne sindikalne organizacije nije politički monolitno.
