Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 19.Jan.2020, 15:18   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Mirko Poledica za RTV: Domaći igrači diskriminisani u odnosu na strane

Sindikat profesionalni fudbalera "Nezavisnost" u Srbiji postoji 11 godina. Kao punopravni član FIFPRO (Međunarodna organizacija fudbalskih udruženja profesionalaca) jedini je sindikat fudbalera u našoj zemlji. Predsednik Mirko Poledica za sajt Radio-televizije Vojvodine, u razgovoru koji je sa njim vodio Boris Zelenbaba, otkriva za šta su se izborili, kakva je trenutna situacija, koji su osnovni problemi igrača i fudbala Srbije i koji su im ciljevi u narednom periodu.

Uspesi >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << - igračima ugovori, klubovi obavezni na licenciranje

Logično pitanje za početak ovog razgovora je šta su bili motivi za osnivanje i šta je postignuto za proteklih 11 godina?

Najbitnija stvar u ovih 11 godina rada je da smo ipak uspeli da se izborimo za radnička prava igrača tako što smo promenili kompletan pravni sistem pa se sada igrači tretiraju kao radnici sa svim pravima koje imaju i radnici. Uspeli smo da formiramo nezavisnu arbitražu čije odluke se mogu sprovoditi i kroz procese fudbalskih organa, ali i kroz izvršenja pred redovnim sudovima odnosno preko izvršitelja. To je bilo izuzetno teško kada smo na početku videli koji su problemi i kakve sve anomalije postoje u našem fudbalu i kako se tretiraju igrači. Izuzetno je važno da javnost shvati da neko ko igra fudbal mora biti tretiran kao i svaki drugi radnik i da ne može imati manja prava. Od 2012. kada smo potpisali sporazum o minimalnim uslovima ugovora između klubova i igrača došli smo do toga da danas igrači moraju imati standardne ugovore koji se moraju overavati kod javnih beležnika. Imamo sistem licenciranja klubova na najvišem nivou pa niko ko duguje igračima ne može dobiti licencu za takmičenje, a ove sezone smo uspeli da se izborimo i za to da svi igrači super i prve lige moraju biti profesionalci tj. da moraju imati ugovore.

Domaći igrači u Srbiji diskriminisani u odnosu na strane - kasnimo za Evropom

Pre 24 godine Evropski sud pravde doneo je presudu u slučaju Bosman koji je prvi pokrenuo pitanja prava igrača. Koliko mi danas zaostajemo za Evropm kada su ove stvari u pitanju?

Bosmanov slučaj je promenio istoriju fudbala. Žan Mark Bosman je želeo da napusti Standard iz Liježa nakon isteka ugovora, ali mu to klub nije dozvolio. Bosman je pokrenuo spor koji je dobio i gde je dokazao da igrači imaju slobodu kretanja kao i svi drugi radnici kao i da u celoj EU imaju pravo da igraju i da imaju slobodu udruživanja. U Srbiji je danas malo drugačije pa imamo nesklad između prava stranaca i domaćih igrača koji igraju. Stranci podležu propisima FIFA-e, a domaći propisima Fudbalskog saveza Srbije (FSS). FIFA se ne meša u rad nacionalnih saveza, a ljudi koji trenutno vode naš fudbal prave ustupke čelnicima klubova da bi imali njihove glasova na izborima pa se procedure sporo odvijaju i razvijaju. To je jedan od osnovnih razloga što naši fudbaleri žele što pre da napuste zemlju. Primetno je, ipak, da se od uvođenja sistema licenciranja veći broj igrača vraća. Borimo se i sa tradicionalnim srpskim problemima, sa diskriminacijom i mobingom igrača gde se klubovi ne ponašaju ni etički ni u skladu sa zakonom prema igračima. Imamo i problem da u klubove ulaze pojedinci sa one strane zakona koji primoravaju igrače da rade stvari protiv svoje volje. Problem je što mladi igrači ne veruju u zaštitu sistema pa ih je strah da u javnosti govore o svojim problemima. I to je stvar kojom trebamo da se bavimo da igračima, mladim pogotovo, obezbedimo rad u normalnim uslovima.

Kakav je, u tom svetlu, odnos i kakva je saradnja sa FSS?

Mi smo, logično je, socijalni parneri, a naš savez je sa nama kao punopravnim članom FIFPRO-a dužan da sarađuje. Međutim saradnja je dosta površna i na minimalnom nivou, a razlog je jednostavan - ljudi koji vode naš fudbal ne trpe kritike. Po njima je svako ko drugačije razmišlja od njih njihov neprijatelj. Fudbal kao najkomercijalno sport ne može opstati ukoliko proizvođači rezultata, najpre igrači i treneri, nisu zaštićeni. Nažalost danas se postavlja i pitanje kompetentnosti ljudi koji vode fudbal da se bave tim problemima jer je većina njih do pozicija došla kroz političke partije i nije kompetentna da se bavi problemima fudbala. Da budem jasan - taj problem nije problem samo ovog trenutka, traje on decenijama.

Taj odnos se možda najbolje video i pre dve godine kada je Novi Sad bio domaćin skupštine FIFPRO-a i gde je izostala bilo kakva podrška iz politike ili FSS-a - čak i deklarativna.

To je bilo zaista indikativno. U Novi Sad su došli važni ljudi iz sveta fudbala, a nije ih dočekao ni gradonačelnik, predstavnik sportskog saveza ili ministar sporta. U drugim zemljama čak i premijeri primaju delegacije FIFPRO. Bilo je neugodno, a odigrana je i humanitarna utakmica, dok su za bolesnu decu Srbije prikupljen velika sredstva. Samo je FIFPRO donirao 10 hiljada dolara.

Život posle profesionalne karijere - najveći društveni problem sporta

Jedan od delatnosti vašeg sindikata je i vezana za budućnost fudbalera nakon profesionalnog bavljenja sportom. Podaci koje javnost ne zna ili ih ignoriše su poražavajući.

To je jedan od najvećih društvenih problema sporta danas. Zvaniča podatak je da na svetskom nivou samo 1,7 procenata igrača zaradi novac od fudbala koji im je dovoljan za život. To je na svetskom nivou manje od 2 hiljade fudbalera i to su i najpoznatija imena današnjeg fudbala. Večina igrača se nakon okončanja karijera susreće sa ozbiljnim egzistencijalnim problemima. U Engleskoj, jednoj od najbogatijih liga na svetu, na primer, od pet igrača koji završe karijere trojica u roku od pet godina bankrotiraju. Školovanje igrača je teško jer profesionalni fudbal traži stalni angažman. Mi smo počeli da se bavimo tim problemom pa smo u oktobru raspisali konkurs za igrače koji žele da stidiraju, da ih stipendiramo. Samo jedan igrač i to iz prve lige se prijavio. Poražavajuća činjenica, zar ne. Svest igrača o potrebi obrazovanja je na jako niskom nivou. Mi želimo da ih finansiramo, ali rešenje problema je ipak u porodici. Ako porodica prepozna taj problem mi ćemo im pomoći da nakon okončanja karijere budu funkcionalni. I ja sam imao sličan put. Tek kada sam u Legiji iz Varšave dobio kritike od predsednika kluba što nisam završio fakultet upisao sam ga, u 29. godini, i završio školovanje. Tada sam shvatio da je škola jako bitna i to uvek govorim igračima, ali je to jako kompleksna tema. Današnji igrači, pa i oni iz ranijih generacija, razmišljaju u skladu sa godinama i to su najčešće želje o dobrom provodu, izlascima, skupim automobilima, ali to je pogrešan put, a nažalost većina igrača u Srbiji tako razmišlja.

Ciljevi - uređena liga, sigurnost igrača i trenera, depolitizacija sporta

I za sam kraj, šta su idelani ciljevi koje sebi kao sindikat postavljate u narednom periodu?

Da imamo regularno takmičenje, da imamo zadovoljne igrače i trenere koji će biti plaćeni na vreme, ali pre svega da imamo sistem koji ćemo prepoznati i graditi. Mi kasnimo u odnosu na druge i moramo biti produktivniji. Mi imamo kvalitetne ljude u fudbalu, imamo sjajne ljude, ali je problem što ti ljudi danas nisu u poslu. Nisu zato što neće da budu klimoglavci koji će da rade ono što im kažu oni što ne poznaju problematiku. I ja sam jedan od takvih koji nije poželjan u srpskom fudbalu i mislim da bi oni koji ga vode najviše želeli da me nema. Na njihovu žalost tu sam i biću tu do god imam podršku igrača, ali mi je jako žao što ljudski potencijal ne koristimo. Danas je u 99 posto slučajeva rad u fudbalu vezan za stranačku pripadnost. Ponavljam to je decenijski problem, ali mi jednostavno moramo izolovati sport od politike. Politika nam naravno treba jer je kod nas većina klubova i infrastrukture u vlasništvu države. Tu nam je politika potrebna, ali što se tiče same organizacije mislim da nju treba prepustiti stručnim ljudima jer ako nastavimo ovim tempom na ovaj način za deset - petnaest godina nas čeka kolaps fudbala.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...