Izvor: B92, 24.Jul.2013, 15:59   (ažurirano 02.Apr.2020.)

MK uspeo u neverovatnim okolnostima

Beograd -- Teška vremena pretvorio sam u šansu, šansu u rezultat a rezultat je - vodeća kompanija za agrobiznis u Srbiji i regionu jugoistočne Evrope, kaže Miodrag Kostić.

Kostić kaže da je međusobno povezivanje regionalno jakih kompanija nužno, posebno imajući u vidu buduće veliko tržište. Problem Srbije je u tome što ne radimo dovoljno, nemamo konkurentnu radnu snagu i ne proizvodimo dovoljno konkurentan proizvod

Vreme je kada se, ne samo sprovode reforme nego >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << i, postavljaju nova pravila privrednog ambijenta koji svi želimo. Zato je dobra vest kada se privrednici razumeju i zajedno razvijaju konstruktivan dijalog sa predstavnicima evropskih institucija i Vlade, radi unapređenja poslovnog okruženja, privlačenja domaćih i stranih investicija.

Ovako Miodrag Kostić, predsednik MK Grupe i najveći srpski preduzetnik, objašnjava da li koalicija lobista koja je nadavno organizovala konferenciju “Srbija se okreće ekonomiji – odgovorno zajedno do izlaska iz krize” (Srpski poslovni klub Privrednik, Savet stranih investitora, Američka privredna komora u Srbiji i Kancelarija EU) može da utiče na mere Vlade Srbije za izlazak iz krize koju su na pomenutom skupu zastupala tri ključna predstavnika premijer Ivica Dačić, prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić i ministar finansija i privrede Mlađan Dinkić.

Na pitanje kako ocenjuje uticaj biznisa na ekonomsku politiku Vlade, Kostić u intervju za Biznis plus kaže: „Mislim da je na privrednicima da stvaraju nove projekte, a na Vladi da obezbedi adekvatne uslove poslovanja i finansijsku podršku za njih.

Kao i do sada ostajemo pouzdan partner Vladi.

Izrazili ste spremnost da kao menadžer preuzmete neko državno preduzeće. Ne tako davno bili ste među potencijlanim kupcima Jat ervejza, pa je to propalo. Koje je sad preduzeće u igri?

Zašto se moj koncept ne primenjuje na druge domaće kompanije, to nije pitanje za mene. Danas u Srbiji još ima 174 preduzeća u restrukturiranju u kojima radi skoro 50.000 ljudi. Potrebno je da se svakim od tih preduzeća neko ozbiljno posveti kako bi se sagledali koji su njihovi potencijali, da li se u njih u ovom trenutku može nešto uložiti da bi mogla da se vrate na tržište.

Ideja za koju sam se zalagao i kod prethodne i kod ove Vlade je da bi iskusni privrednici svojim znanjem i iskustvom mogli da doprinesu razvoju državnih preduzeća, podizanju proizvodnje i samim tim njene konkurentosti na nivo koji zaslužuje. Privrednici su spremni da deo vremena odvoje da pomognu javnim preduzećima. Srbija ima oko 220.000 preduzetnika i tu energiju treba oživeti.

Ono što mogu da potvrdim, jeste da moja ponuda i dalje stoji u vidu saveta, znanja i iskustva koje sigurno mogu da prenesem na druge, da bi se izvuklo najbolje moguće za privredu Srbije. Ukoliko bi mogao da biram kome ću da pomognem i dam besplatan savet, to bi bili JAT, Železnice Srbije ili JP PEU Resavica. Izazovi su mi uvek bili poslovni poduhvati koji zahtevaju liderstvo, ali i sprovođenje strukturnih reformi u sistemu.

Da li je prednost ili mana kad postanete najveći srpski biznismen?

Pitam se da li je prednost biti najveći u zemlji u kojoj je prosečna plata među najnižima u Evropi, u zemlji koja još nije raskrstila sa samoupravljanjem, u zemlji koja i dalje više troši nego što zarađuje, u kojoj se nerad i neznanje više ceni od uspeha i znanja, u kojoj još nema reda i rada? Biti lider na čelu jedne od najvećih i najuspešnijih kompanija u Srbiji, ali i na drugim tržištima, nije ni malo lak posao. Za mene je, pre svega, to velika odgovornost i obaveza prema 5.000 zaposlenih i njihovim porodicama u Srbiji, ali i u Ukrajini.

Već dve-tri godine pojedine kompanije MK grupe, po parametrima Ministarstva finansija, spadaju među najbolje i najprofitabilnije. Kako se stiže do toga?

MK Group je i u najneverovatnijim ekonomskim, pa ako hoćete i političkim okolnostima, uspevala ne samo da opstane, nego i da se razvije do današnjih granica. Uvek sam strateški razmišljao u poslu što mi je omogućilo da stvaram okolnosti i alate za biznis. Teška vremena pretvorio sam u šansu, šansu u rezultat, a rezultat je vodeća kompanija za agrobiznis u Srbiji i regionu jugoistočne Evrope. Tek očekujem da postignemo najveće rezultate. Daleko od toga da nisam zadovoljan učinjenim, ali mi imamo još mnogo toga da kažemo u biznisu. Znate, postići rezultat nije lako, ali održati ga i trajati, višestruko je teže. To se postiže isključivo radom, strategijom i uz podršku stručnog tima.

Uzeli ste novi kredit od EBRD, je li pametno novo zaduživanje u vreme krize?

Odluka nije došla preko noći. Uvek se trudimo da predvidimo kako će se kretati vrednost kompanije u budućnosti, da bi mogli blagovremeno poslovno da reagujemo. MK grupa se nije zadužila, nego dokapitalizovala. Zbog toga je i dokapitalizacija kompanije uspeh koji prevazilazi srpske i regionalne okvire. Ovo je i značajan korak napred za Agri Europe i njene članice, a za Srbiju predstavlja značajnu direktnu stranu investiciju.

Kakva su iskustva poslovanja Vaše kompanije u Ukrajini?

Ulazak na ukrajinsko tržište bio je relativno lak, ali je opstanak na ovom zahtevnom tržištu prilično težak. MK Group trenutno obrađuje 40.000 hektara. U Ukrajini plaćamo kiriju za zakup zemljišta po hektaru za ovu godinu oko 60 evra, a u Srbiji MK Group plaća zakup zemljišta od 300 do 500 evra po hektaru.

Srbija je definitivno bolje organizovana država nego Ukrajina. Iako ima džinovske potencijale u poljoprivrednoj proizvodnji, Ukrajina ih daleko manje koristi. Ono što je dobro u Ukrajini to je delimična privatizacija koju je država izvršila. Ne treba zaboraviti da je Ukrajina tržište od 50 miliona stanovnika i da ima 42 miliona hektara vrlo kvalitetne obradive zemlje, a cela Vojvodina ima nešto ispod dva miliona obradive zemlje. To su neuporedive kategorije.

Vlasnik Agrokora Ivica Todorić stvorio je najveću kompaniju u regionu. Da li je on prvi povukao nogu. Je li to bio razlog što ste Vi izašli s idejom ukrupnjavanja i merdžovanja u poljoprivredi i prehrambenoj industriji?

Da bi ste na svetskoj pijaci bili konkurentni, morate imati zadovoljavajući kvalitet, cenu i količinu. Zbog toga su alijanse neminovnost. Ukoliko se ne udružimo, doći će veliki igrači, a mi ćemo utakmicu gledati sa tribina.

Verujem da poljoprivreda predstavlja jednu od ključnih industrija za dalji privredni razvoj i najveću šansu celog regiona. Mišljenja sam da je ekonomijama svih zemaljama u regionu i te kako potrebna bliža poslovna saradnja. Međusobno povezivanje regionalno jakih kompanija je nužno, posebno imajući u vidu buduće veliko tržište, u prvom redu mislim na zemlje EU i Rusiju.

Čini se da je iza Todorića i Agrokora u „osvajanju“ regiona stajala Vlada Hrvatske i da je to na neki način državni projekat. Zašto slično ne postupi i Srbija na nekom drugom projektu?

Verujem da pravi odgovor možete dobiti u Vladi Srbije.

Zašto Srbija nije postala regionalni ekonomski lider?

Problem Srbije je prevashodno u tome što ne radimo dovoljno, nemamo konkurentnu radnu snagu i ne proizvodimo dovoljno konkurentan proizvod. Zato se postavlja pitanje - kako onda možemo biti konkurentni, kako možemo biti ekonomski lideri? Verujem da bi svi trebalio da delimo isti cilj, a to je da stvorimo bolje uslove za poslovanje, pokrenemo proizvodnju, dovedemo investitore, otvorimo nova radna mesta. Da bi ste bili lider u nečemu, nužno je da se brzo prilagođavate aktuelnim trendovima, jer bez toga će vas konkurencija vrlo brzo nadmašiti. Sve to može da doprinese poboljšanju kvaliteta života i standarda svih građana, time i uspešnosti Srbije.

Kako komentarišete najavu Vlade da će među njenim rekonstruisanim ciljevima biti i – „došlo je vreme za ekonomiju“

Verujem u potencijal domaće privrede, jer Srbija nije iskoristila sve kapacitete u potpunosti. Prostor za napredak postoji, posebno u oblasti energetike i proizvodnje hrane. Kojom brzinom će se napredovati zavisi od saradnje privrede i države, a siguran sam da ćemo svi dati svoj doprinos tom cilju.

Potencijale Srbije i ekonomske prioritete koji treba da budu visoko na agendi Vlade do kraja godine su svakako: efikasno sprovođenje strukturnih reformi kao ključni ekonomski kriterijum za ulazak u EU, reforma Zakona o radu i Zakon o planiranju i izgradnji, zatim smanjivanje troškova na strani rashoda i bolja naplata prihoda kroz smanjivanje sive ekonomije.

Mislite li da je Srbija nespremna za liberalizaciju tržišta od 1.januara 2014. kada se otvara za robe iz EU prema Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju?

Ne može se očekivati da Srbija sama preuzme „teret“ priključivanja, već se apsolutno svaki pojedinac mora angažovati kako bi spreman dočekao pozitivne promene koje nas očekuju u bliskoj budućnosti. Državni sistem bi trebalo indirektnim merama da podrži privrednike i to najpre skraćivanjem procedura, uklanjanjem administrativnih barijera, preispitivanjem mera carinske zaštite kao i povećanem izvoznih kvota.

Činjenica je da će integrativni proces dovesti do još većeg isticanja „najboljih“ u svojoj branši, a da će oni manje „kvalitetni“ nestati sa tržišta. Razlog je što veliko tržište kao što je evropsko, neće tolerisati nekonkurentne kompanije. Ipak, ne smatram da bi ovo trebalo protumačiti kao pretnju, naportiv, kao šansu za razvoj.

Kakav je Vaš komentar za splašnjavanje entuzijazma oko ulaganja šeika iz Abu Dabija u srpsku poljoprivredu?

Ne bih se složio da je entuzijazam opao. Verujem da svi postignuti dogovori čekaju pravi momenat za realizaciju.

Kakav je Vaš predlog državi - šta da uradi sa zemljom u državnom vlasništvu?

Zemlja u Srbiji je nedovoljno ili uopšte nema svoju namenu, a hrana i poljoprivreda su naša šansa. Biti vlasnik zapuštenog poljoprivrednog zemljišta skoro svuda u svetu je luksuz, a uskoro će tako biti i u Srbiji. U Srbiji svake godine ostane neobrađeno delimično ili loše obrađeno čak 900.000 hektara zemlje, a od davanja u zakup tog zemljišta primera radi 2011. godine u budžet je otišlo samo 1,5 milijardi dinara. Kada bi se na toj površini posejala samo pšenica, za godinu dana bi moglo da se požanje 3,5 miliona tona pšenice.

Pošto je poljoprivredno obradivo zemljište dobro od opšteg značaja, država mora da se ponaša kao najbolji domaćin, a to znači da adekvatno gazduje onim što ima. Postoje dva rešenja - ili da država počne zemlju da obrađuje ili da je prepusti onima koji to znaju i mogu. U interesu države je da što pre stavi u funkciju zemljište, jer nema efikasnog upravljanja i odgovornosti bez privatnog vlasništva, a zemljište i poljoprivreda su ogromna razvojna šansa Srbije. Zemlja je bogatstvo svih nas i niko nema pravo da to zloupotrebljava.

Nastavak na B92...