Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 27.Jun.2015, 20:49   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Službena putovanja

Od svih stilskih figura najdraže su mi one koje sam primio usmenim predanjem, pre nego što ću pevati antifon u crkvi i pre nego što ću položiti pionirsku zakletvu. Možda i nisu bile namenjene mom budućem markističkom razvoju, dogodovštine su prepričavane među odraslima, ali ako nemaš mobilni, nemaš internet - slušaš ono stariji pričaju.

I budeš nagrađen metaforom, ne onom gde će naši pesnici slikama i simbolima dočaravati ljubav prema svojoj dragoj ili prema >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << otadžbini, nego naučiš kako da slikovito opišeš i ono što se nije desilo, niti je štaviše dolazilo u obzir.

Pođe pop Nikola u Bečkerek da kako se to govorilo kupi Božić, da uoči jednog od dva najradosnija hrišćanska blagdana kupi sve što treba za crkvu, ali i za njegovo vlastito domaćinstvo. Zima beše blaga, nisu bile potrebne sonice, nego je paroh putovao fijakerom. Tadašnji i višedecenijski pojac Zlata Šušakov pitao je gospodina bi li i njegov sin Stevan, koji se nije još zamomčio, ali nije više bio tako ni mali, mogao da pođe fijakerom u Bečkerek, zašto da ne, urani i Stevan, dobije u glavnoj sreskoj ulici (koja će kad ja postanem gimnazist još biti otvorena za saobraćaj: njenom će kockom još umeti da zazvone i potkovice), uglavnom, povere Stevanu da kočijaši, i on ti fino skrja krilo od fijakera - skandal koji je Roždestvo Hristovo bacio u priličan zasenak.

Vrate se oni u Farkaždin, počinilac šmugne iz popine kuće pre nego što će mu otac čuti šta se desilo i čijom zaslugom, au, platiće mu i Stevan, i mati koga je kvarila, nemojte, molim vas, smirivao ga je u tucindansko mrklo veče pop Nikola; ode Zlata kući, na jutrenju ga sveštenik gleda ispod oka, da nije iz prevelikog strahopoštovanja prema parohu i prema Svetoj materi možda prekardašio sa kućnim nasiljem: „Niste valjda Stevana istukli?...“ – „Ne pitajte ništa! Mama je spavala kod Paunovi’, a Stevan u Kutine!“

Kutine su deo tamiškog priobalja, izvan sela, samo vrbe i topole: pop Nikoli je predočeno do čega bi Zlatin gnev bez sumnje doveo. Spiskom naprasno raseljenih lica nemili događaj sveden je na pravu meru.

Pre ozbiljnih razgovora o ženidbi i udadbi, obadve strane slale su nekog otresitijeg člana familije u katastar, znalo se nezvanično koliko ko ima zemlje, ali je bilo i mutnih slučajeva, pa se to proveravalo na licu mesta. Tako i Zlatu opravi njegova žena, baba Anča, da ustanovi koliko tačno imaju zemlje potencijalni prijatelji, roditelji udavače koja bi pošla za njihovog jedinca. Zlata u Zrenjaninu sretne neke drage ljude, vrati se odonud večernjim vozom, ne pijan, ali promenut, raspoložen, i pun anegdota sa bezmalo celodnevne sedeljke, možda u birtu kod Šante, Anča ga prekine: „Dobro, a u katastar, jesi iš’o?!“ – „Kako da nisam, bio sam...“ – „I?!“ – „Imadu po lanca više nego što su kazali!“ Pošto nije ni upamtio površinu čiju je verodostojnost trebalo da proveri, pribegao je ovoj elegantnoj meri: pregovori o venčavanju mogli su poizdalje da se nastave, a službeni put ispunio je svrhu.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 19.20.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...