Izvor: Politika, 06.Nov.2014, 13:04   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kiseli limun i otrovne glasine

Koliko je panike izazvala priča o navodno otrovnom limunu, moglo bi se pomisliti čak i da je ovaj citrus u Srbiji, bez obzira na visoku cenu, najprodavanije voće, bez koga se ne može preživeti. A nije tako. Verovatno se bolje prodaju novine koje na neproveren i senzacionalistički način šire ovakve priče. I to nije prvi put. Pisalo se i o otrovnim jabukama, čak i „problematičnim” domaćim malinama, nedeljama ispredale priče o aflatoksinima. I na kraju, nikom ništa. Ovakve priče, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << po pravilu, u našoj javnosti odmah dobiju neverovatan odjek. Dovoljan je samo jedan zastrašujuć naslov i gotovo. Neproverena informacija, glasina, bez ijednog stručnog mišljenja, postaje tema o kojoj pričaju svi, odreda besni na institucije, inspekcije, državu.

Nedavno istraživanje Asocijacije potrošača Srbije o tome koliko se čitaju deklaracije pokazalo je da 10 odsto ispitanika to ne čini nikada, a 70 procenata samo ponekad. Ostalih 20 odsto pročita šta mu poručuje proizvođač, pre nego što otvori novčanik i kupi proizvod. Ti su, možda, pročitali da limunova kora obično nije za jelo, po preporuci proizvođača. Međutim, to je samo deo problema.

Drugi se odnosi na to da niko, kad se prašina slegne, ne odgovara za širenje neproverenih vesti i izazivanje panike na tržištu. Ali kod nas nema odgovornosti ni za krupnije stvari od kiselog limuna i otrovnih glasina.

Zbog toga i ovaj primer mora da bude poslednje upozorenje za državu da što pre izgradi sistem, da oformi neko telo koje bi svaki put u ovakvim situacijama bilo glas razuma. Autoritet. Da građani, potrošači odmah prepoznaju jevtini senzacionalizam i da se ne povode za njim. U slučaju limuna, trebalo je već u prva 24 sata, najkasnije, da država (njena ministarstva ili inspekcije) odmah izađe sa dokazom da se uvoz južnog voća pomno kontroliše i da je supstanca o kojoj se priča na dozvoljenoj listi u EU.

Sa takvim sistemom za brzo reagovanje izbegla bi se panika, a javnost znala da razlikuje vesti koje im se plasiraju. Naravno, taj isti državni organ mora da reaguje čak i pre novina ako se dogodi neka „vanredna situacija”. Da zaustavi promet ili alarmira javnost da ne troši neki artikal, a ne da čeka da novine dignu prašinu pa da onda reaguju. Tada je sve kasno. Mleko je prosuto.

 Ovakav sistem nam je potreban sve dok ne postanemo deo Evropske unije, jer tamo i te kako dobro funkcionišu institucije za hranu –RASFF, i neprehrambene proizvode RAPEX. Ta dva sistema potrošačima, ali i medijima omogućavaju da u svakom trenutku provere da li je neki proizvod iz bilo kog razloga sumnjiv.

Prof. dr Vesna Matović, sa Katedre za toksikologiju Farmaceutskog fakulteta i predsednik Udruženja toksikologa Srbije kaže da je vreme da se i u našoj javnosti krene sa edukacijom potrošača u ovoj oblasti.

Udruženje ima ideju da organizuje edukaciju novinara na temu osnovnih pojmova o toksikologiji, kako bi što objektivnije mogli da informišu javnost u nekim sličnim situacijama. „Ja razumem trku za vešću, čak i senzacionalizmom, ali to ne može da se radi na štetu građana i potrošača koji nemaju drugi način da se informišu o nekom problemu. Bilo da je reč o limunu, jabukama ili bilo kojoj drugoj nedoumici koju smo imali u javnosti i koja je, zbog lošeg izveštavanja, ostavila trag i napravila štetu, objasnila je dr Matović.   

Jelica Antelj

objavljeno: 06.11.2014.

Nastavak na Politika...