Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 04.Jul.2015, 20:41   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kako bih glasao da sam Grk?

Kako bih ja, da sam Grk, na referendumu glasao o ekonomskom programu evrozone? Moj odgovor je, avaj, nisam siguran!

Ako bih verovao da Grčka može uspeti sama, svakako bih glasao protiv tog programa. Ali ne bih bio uveren u to: da je Grčka pametno iskoristila svoj monetarni suverenitet, ne bi se našla u ovoj situaciji.

Ako bih glasao za program, ne bih znao da li ta ponuda još važi: u evrozoni kažu da ne važi, ali možda blefiraju. Ja samo znam da ako bi Grčka >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << zaokružila DA, mogu je čekati godine štednje i depresije.

Ali i to bi moglo biti bolje od haosa nakon izlaska iz EU.

Svakako bih se zapitao da li postoji kompromisno rešenje. Zato neki tvrde da bi bilo moguće ostati u evrozoni, čak i ako vlada propusti da plati finansijske obaveze. To bi, takođe, moglo opravdati glasanje za NE.

Prilikom odlučivanja, ja bih oplakivao kako idiotsko levičarenje svoje vlade, tako i samoproglašenu pravednost evrozone. Niko iz ove sage ne može izaći okićen priznanjima.

Vlada Sirize nije uspela da smisli valjan program reformi koji bi mogao rešiti mnoštvo nagomilanih problema grčke privrede i politike. Umesto toga, ona je činila populističke gestove.

Rečju, to je užasna vlada koju je izrodilo vreme očaja.

Međutim, i evrozonu treba, u znatnoj meri, kriviti za takav ishod. Na osnovu retorike Nemačke niko ne bi rekao da je i ona, tokom 20. veka, nekoliko puta bila ozbiljan dužnik. Štaviše, nema demokratije, uključujući i Ujedinjeno Kraljevstvo, koja bi iz ovako velike depresije izašla neozleđena.

Podsetimo se da je tokom poslednje takve depresije u Nemačkoj Hitler došao na vlast.

Da, Siriza je proizvod infantilne i neodgovorne politike Grčke. Međutim, ona je i proizvod grubih grešaka koje su kreditori činili od 2010. godine, ali, pre svega, i upornog nastojanja da se grčkim neodgovornim privatnim kreditorima pomogne na račun naroda.

Međutim, sve te greške su se pretvorile u nepovratne troškove. Grci moraju misliti na budućnost.

Čak ni ovaj pregled situacije ne može pomoći onoliko koliko bi čovek želeo. Odlaganje plaćanja duga nije donelo prihvatljiv izlaz i oporavak: ono je samo ostavilo prevelik dug i, što je još važnije, zahtevalo je previše kratkoročnog stezanja kaiša.

S obzirom na nedavne ponovljene loše mere, čini se da treba tražiti prelaz sa ovogodišnjeg primarnog budžetskog suficita (bez plaćanja kamata) koji bi bio blizu nule, na višak od 3,5 odsto bruto domaćeg proizvoda 2018. godine. Dostizanje takvog ishoda bi možda zahtevalo fiskalne mere za povećanje BDP-a za 7 odsto, uz privredni pad od 10 odsto.

Niko gojaznog pacijenta posle srčanog napada neće staviti na dijetu. Grčkoj je potreban rast. I, zaista, privredni kolaps pokazuje zašto je njen javni dug silno narastao u odnosu na BDP.

Program evrozone je trebalo da obustavi dalju štednju sve dok se ne ostvari rast, uz usmeravanje pažnje na reforme koje podstiču rast i obećanje otpisa duga, na kraju.

Ako je ponuđeni program toliko loš, treba li da reskiram i zaokružim NE? Da bih odlučio tako šta, moram razmisliti šta bi se u tom slučaju moglo dogoditi. Kratkoročni položaj bi bio jasan. Evropska centralna banka je smanjila hitnu pomoć grčkim bankama.

Time ih je prisilila da nametnu velika ograničenja na podizanje novca. Jedni tvrde da je to ogromna greška. Drugi veruju da je to potez kako bi glasači zaokružili DA.

Ako bi Grci zaokružili DA, ECB bi možda ipak pomogla Grčkoj. Ali, teško je zamisliti uspešno oživljavanje programa evrozone ako bi sadašnja vlada ostala. Nakon kampanje da narod zaokruži NE, ta vlada bi sigurno potpuno izgubila poverenje kreditora.

Dakle, morala bi biti obrazovana nova vlada. A onda bi i oni morali da se potpišu iznad tačkaste linije.

Tada bi zaokruživanje DA donelo neprijatnu i neizvesnu budućnost, koja se bar može zamisliti.

Međutim, recimo da Grci zaokruže NE. To bi imalo dva zamisliva ishoda. Jedan ishod bi bio istinski izlazak.

Grčka vlada bi uvela novu valutu i sve ugovore, za koje važi grčki zakon, prebacila u tu valutu.

Nova valuta bi, svakako, izgubila vrednost u odnosu na evro. Koliko bi njena vrednost pala zavisilo bi od politike i institucija (posebno upravljanja centralne banke) koje ta vlada obrazuje.

U tom slučaju bi trebalo da se plašimo najgoreg. Neki čak tvrde kako bi Grčka ostala "evrovizovana". Tada bi pad spoljne vrednosti nove valute doneo bi malu dobit u obliku konkurentnosti. Ja bih pokazao veći optimizam: poboljšanje konkurentnosti moglo bi biti znatno.

Drugi ishod bi bio ostanak u evrozoni, uprkos nesolventnoj vladi. To je logički moguće.

Bankarski sistem bi bio dokapitalizovan putem pretvaranja neosiguranih bankarskih obaveza u akcijski kapital. To izgleda tehnički izvodljivo, ali bi vrlo negativno delovalo na privatno bogatstvo.

Da li bi, u tom slučaju, ECB pokrenula hitnu pozajmicu, i u kom obimu, bilo bi veliko pitanje. Meni to ne izgleda kao privlačna mogućnost: tako šta bi donelo sve probleme koje nosi članstvo u valutnoj uniji, uz dodatnu manjkavost u vidu ogromnog neizvršenja novčanih obaveza vlade. Od toga je, svakako, bolje zaokružiti DA.

Dakle, ja, grčki glasač, mogu da biram između dva zla. Prvo zlo je poznato: beskrajni zahtevi evrozone da se dalje steže kaiš, protiv čega je moj narod glasao na poslednjim opštim izborima.

Drugo zlo je platna nesposobnost države i monetarni suverenitet.

Da sam ja premijer Aleksis Cipras, mislio bih da postoji i treća mogućnost - beskonačna finansijska pomoć i tek nekolicina uslova. Ali, ja sam uveren da on živi u zabludi.

Dakle, šta da izaberem? Pošto sam oprezan, pao bih u iskušenje da prihvatim poznato zlo, ali bolje bi mi bilo da iskušam ono drugo zlo.

Prevela Jelena Milojković.

Copyright The Financial Times Limited 2015

(c) 2015 The Financial Times Limited

Ovaj tekst objavljujemo u okviru saradnje Radio televizije Vojvodine i londonskog Financial Timesa

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...