Izvor: Politika, 31.Okt.2009, 23:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jabuke (ni)su za bacanje
Zašto seljaci u Srbiji bacaju jabuke, a u italijanskoj regiji Bolcano seljaci odlično žive od njih
Voćari udruženi u „Čačansku jabuku” tri godine gradili su hladnjaču zamišljenu po svetskim uzorima, uložili milion evra i stigli tek do pretposlednjeg koraka.
– Nedostaje nam 80.000 evra za najvažniju, ULO opremu, i taj novac sigurno ne možemo obezbediti ove godine – kaže za „Politiku” Tomislav Jelić, voćar iz Miokovaca >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i predsednik Udruženja.
Južno od Beograda postoji samo jedna (u Topoli)savremena hladnjača sa kontrolisanom atmosferom (a u čitavoj Srbiji 29 ULO hladnjača), pa su se čačanski voćari uortačili kako bi u Donjoj Trepčinapravili još jednu. Ministarstvo za poljoprivredu dalo je 35 miliona dinara, grad Čačak 3,5 miliona, Institut za voćarstvo dao je zemljište, dok su 23 udružena voćara uložila različite svote novca. Od 13.000 evra čime se stiče pravo na skladištenje dva vagona voća, do 90.000 evra (13 vagona), dok Institutu pripada prostor za 20 vagona.
Tako je sazidana hladnjača kapaciteta 1.200 tona u koju su ortaci ove jeseni, kao prvinu, uneli 200 tona svog voća. Ali, zasada postoje uslovi samo za standardno hlađenje.
– Panele i opremu ugrađuje firma iz Slovenije koja je, od ugovorenih 510.000 dobila 430.000 evra, i tu je zapelo. Da je od početka posao vođen kako treba, država bi nam već vratila 160.000 evra uzetih za PDV, ali... Ne možemo da dobijemo ni kredit jer hladnjača nije uknjižena, a prihodi od prodaje voća trenutno nisu dovoljni za nova ulaganja – veli Jelić.
U hladnjačama sa ULO tehnologijom jabuke se čuvaju čak do juna, sveže su kao tek ubrane i prodaju se po višim cenama jer ih nema u običnim skladištima. Dok je u svetu čak 70 odsto jabuka skladišteno u kontrolisanoj atmosferi, u nas to nije više od dva-tri procenta.
Ultraniska kiseonička tehnologija (ULO– Ultra Low Oxygen) zahteva komore koje ne propuštaju vazduh i u njima se visina kiseonika održava na 1,5 do 2 odsto, a ugljen-dioksida do 1,5 procenata. Posle berbe jabuka počinje ubrzano da diše, pa se u ovim komorama oduzima kiseonik kako bi se smanjila brzina disanja plodova i produžilo vreme čuvanja.
U rodnim Miokovcima, Tomislav Jelić i njegov brat Zoran neguju jabučnjak od 2,5 hektara, zasađen uglavnom sortama „ajdared" i „zlatni delišes".
– Ovogodišnji prinosi u jabučnjacima su iznad poseka, dostižu 50 tona po hektaru, ali je kvalitet neujednačen. Cena za „ajdared" prve klase je 30 dinara, „delišes" je od 40 do 50 dinara, dok otkupljivači padalice plaćaju najviše tri dinara po kilogramu – kazao nam je Jelić.
I dok Jelići muku muče sa hladnjačom i prodajom jabuka, porodica Valgtera u regiji Bolcano, italijanske pokrajine Alto Adiđe, zadovoljno svodi račun pošto je obrala jabuke sa tri hektara i predala u hladnjaču svoje kooperative. Po hektaru je ubrano 80 tona jabuka, od čega je 95 odsto prve kategorije, a „klupska" jabuka sa imanja ove familije u boljim moskovskim radnjama prodaje se za 11 dolara po kilogramu.
Tri hektara pod jabukama tri veka su u vlasništvu ove porodice i čine samo deo jednog velikog „imanja" od ukupno 18.000 hektara, koliko je u Bolcanu pod jabukama. Svi u pokrajini Alto Adiđe (Južni Tirol) znaju da je u dolini Bolcano nemoguće naći komad slobodne zemlje a da nije posađena jabuka.
Pedantni statističari izračunali su da na tih 18.000 hektara može da se proizvede 1,2 miliona tona jabuka, i da ona zadovoljava polovinu ukupnih potreba Italije za jabukama, 10 odsto evropske i jedan odstosvetske potrebe. Na svakom hektaru proizvede se između 55 i 80 tona jabuka prvoklasnih sorti ekstraklase – „gala grudfigl” i „zlatni delišes”, „crveni delišes” (podvarijanta „red čif”), „breburg”... – koje su izuzetno tražene na evropskim i svetskim pijacama. Evropski potrošač, na primer, više ne troši „ajdaru", a u Srbiji je 67 odsto površina pod tom sortom jabuka.
To je i zastarela proizvodnja „4 puta 2" (četiri metra od stabla do stabla i dva metra od reda do reda).
Voćari u Bolcanu kompletno su promenili tehnologiju proizvodnje jabuka, a savremeni jabučnjak više liči na vinograd nego na voćnjak. Sadnice jabuka sade se u redu na 70 centimetara jedna od druge, a stabla se tako orezuju i podvezuju kao red loze u vinogradu.
U sadnji nema improvizacije, sadi se u martu i uz odgovarajuće agrotehničke mere već iste te godine po sadnici može da se dobije nekoliko kilograma jabuka.
Jedna od agrotehničkih mera je i takozvano podrivanje korena. Ta mera praktično znači da se biljci posebnim ralom u drugoj godini seče koren da ne bi počela intenzivno da raste i sve „baci" na lisnatu masu, umesto na plod. Zatim se selekcionišu cvetovi, tačno se zna koja grana u kojoj fazi mora da ima cvetove. A kada se svi cvetovi zametnu, zna se koliko koja grana mora da ima plodova. I to je zakon, a seljak mora da bdi nad svakom granom jer mu je stalo da svaki plod bude u prvoj klasi kako bi mogao da ostvari najvišu moguću zaradu.
Jabuke posađene 2007. godine imale su ove godine prosečan rod od 47 tona po hektaru, a one zasađene prošle godine dale su ove godine prosečan prinos od 15,5 tona.
Nijednom od proizvođača jabuka u Bolcanu ne pada na pamet da „solira" na tržištu. Svako od njih je individualni proizvođač u jabučnjaku, ali kad obere jabuke nosi ih u kooperativu gde se jabuke kompjuterski sortiraju po boji i veličini. Jabuke zatim direktno idu na pakovanje i tržište. Ili u ULO hladnjači čekaju pravi trenutak, recimo januar, kad je cena na tržištu povoljnija.
Proizvođač može da se izjasni da li želi da mu kooperativa po trenutno važećim cenama isplati novac ili da sačeka naplatu, kad je cena na tržištu povoljnija i kad se njegove jabuke prodaju. Ako se odluči da čeka, u obavezi je da za taj period plaća troškove skladištenja u hladnjači.
Papir koji je dobio prilikom predaje jabuka zapravo je „vrednost javnog zapisa" s kojim može da ode u banku i dobije kredit za novu proizvodnju jer se zna da će njegovih (na primer) 200 tona predatih jabuka biti i prodato.
Na pitanje može li se živeti od jabuka, u Bolcanu ne kriju da žive odlično i nude javnu računicu. Ako neko, na primer, na tri hektara ima prosečnu proizvodnju od 70 tona jabuka, to je 200 tona jabuka prve klase godišnje. Cena tih jabuka je 0,45 evrocenti po kilogramu i na 200 tona i tri hektara ima prihod 85.000–90.000 evra. Na tekuće održavanje proizvodnje pete ili šeste godine potroši se ne više od sedam-osam hiljada evra i ostaje neto prihod 65.000–70.000 evra.
Računica je nešto drugačija kad se investira u podizanje novih zasada. Za jedan hektar vrhunskog zasada, sa 4.500 sadnica ekstraklase jabuka, sa irigacionim i fertigacionim sistemima, sa antifrog sistemom (protiv mraza) i sistem zaštite od grada i sunčevih ožegotina potrebno je 20.000–32.000 evra.
Već u trećoj godini eksploatacije, taj voćnjak postaje samofinansirajući – zarađuje između 17.000 i 25.000 evra ako se po jednom hektaru obere 40 tona jabuka. Dakle, već u trećoj godini mogu se vraćati rate komercijalnog kredita i servisirati tekuće održavanje voćnjaka.
U ULO hladnjačama u Bolcanu nema sorte „ajdared" i zato proizvođači nemaju problem sa prodajom. Niti se jabuke iz Bolcana koriste u proizvodnji sokova, pošto je proizvodni imperativ da 97 odsto jabuka bude prve klase.
Proizvođač tako ima jasnu kalkulaciju da od tri hektara može odlično da živi. Zemlja u regiji Bolcano se ne prodaje već nasleđuje, mada nezvanično može da se čuje da hektar košta od 500.000 do 1,5 miliona evra.
Gvozden Otašević – Miša Brkić
[objavljeno: 01/11/2009]
