Izvor: Politika, 21.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izmiču poslednje slamke spasa
Od 700 radnika, na posao dolazi svega tridesetak, a i oni ne znaju zbog čega. – Interesent iz Italije našao sličnu fabriku u Bugarskoj
VALJEVO – Ako je suditi po onome što se od 2003. godine događa sa valjevskom Fabrikom nameštaja i kartonske ambalaže "Stefil", onda se sa sigurnošću može reći da će tranzicione muke još potrajati, s malo nade da se okončaju onako kako bi to zaposleni želeli. Iako su od 28 godina koliko postoji fabrika uspešno radili 25 >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << godina, izgleda da niko nema razumevanja za njihovo poslovno posrnuće, niti će im priskočiti u pomoć. I poslednja nada za izvlačenje iz živog blata, koja je nedavno stigla iz Trgovinskog suda u Valjevu o uvođenju stečaja u "Stefilu", odložena je za tri meseca, a možda, i zauvek.
Snežana Stojanović, koja je donedavno bila jedna od poslednjih v. d. direktora ove fabrike, kaže da se ona kao i ostali radnici obradovala uvođenju stečaja. Bez jasnog objašnjenja, kako iz Trgovinskog suda, tako i kompanije "Dunav-osiguranje", koje je podnelo zahtev za uvođenje stečaja zbog duga od 8,9 miliona dinara, on je odložen za tri meseca. Naša sagovornica dodaje da je čula da je to učinjeno na zahtev jednog od potencijalnih kupaca osam hektara placa u sastavu fabrike, koji bi, navodno, novčano mogao da "podgreje" nadu u opstanak fabrike. S obzirom na ukupan dug koji premašuje 400 miliona dinara, teško je poverovati da bi novac od prodatog placa mogao bitnije da promeni katastrofalno lošu situaciju.
– Agonija u "Stefilu" je počela 11. avgusta 2003. godine kada je tadašnje fabričko rukovodstvo otvoreno kazalo radnicima da više ne dolaze na posao. Oni su to poslušali, ali, posle nekoliko meseci počeli su ponovo da dolaze u fabriku i to sa izvršnim sudskim rešenjima o naplati dugovanja za neizmirene plate putem plenidbe fabričke imovine. Za kratko vreme proizvodne hale i magacini bruto površine od 55.000 kvadratnih metara bukvalno su ostali prazni. Odnete su sve vredne mašine, uređaji i poslednji komadi nameštaja dok je posebna "poslastica" bio vozni park u kojem su bili kamioni, autobusi za prevoz radnika, putnički automobili, a kao "plata" preko fabričke kapije isterano je i vatrogasno vozilo. Svu zaplenjenu robu sudski veštaci su procenjivali po znatno nižoj ceni od realne. Naprosto, preko noći je fabrika ostala bez igde ičega – priča Snežana Stojanović.
Upravo dok je trajalo ovo nezapamćeno "čerupanje" fabričke imovine, dolazilo je nekoliko potencijalnih kupaca, među kojima je najozbiljniji bio iz Italije, koji nije obraćao pažnju na opremu, već pre svega na lokaciju i infrastrukturu koja je bila u odličnom stanju. Tražio je samo da se fabrika reši duga od 230 miliona dinara koji je imala prema Londonskom klubu i socijalnim programom oslobodi tehnološkog viška radnika. I pored svih molbi i zahteva, nije bilo razumevanja države, Agencije za privatizaciju, lokalne samouprave niti bilo kog drugog. Kada ga je izdalo strpljenje, industrijalac iz Italije odlazi u Bugarsku i tamo pronalazi i kupuje sličnu fabriku.
– Poreska uprava stavila je hipoteku na celu fabriku. Ukupni dug je oko 420 miliona dinara, od toga 230 se duguje Londonskom klubu poverilaca za svojevremenu gradnju fabrike, a uz sve ovo neko nam je "zakačio" i ekstraprofit od 16 miliona dinara iz 2002 godine. Inače, pre tri godine smo imali dve neuspele aukcije i jedina smo fabrika u Valjevu koja nije dobila socijalni program, iako se od 700 zaposlenih njih 475 dobrovoljno javilo za otpremnine. Najkraće rečeno, od nas su digli ruke svi, a tužbe radnika koje oni i dalje pišu dovele su od toga da su od fabrike ostali samo zidovi. Na posao dolazi oko 30 radnika od čega je polovina iz obezbeđenja. Isključeni su nam struja, telefoni i voda i sve podseća na avetinjski grad – kaže Snežana.
B. Novović
[objavljeno: 21.07.2006.]
