Izvor: NoviMagazin.rs, 06.Okt.2016, 13:54 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Novak Janković: Previše verujemo u teorije zavere
Čovek koji je zaslužan za uvođenje institucije osiguranja hipotekarnih kredita u Srbiju govori o značaju poverenja i stabilnosti za napredak jednog društva
Razgovarao: Mijat Lakićević
Novak Janković je krajem osamdesetih godina bio jedan od najperspektivnijih mladih srpskih ekonomista, već je predavao na Filozofskom fakultetu (odeljenje za sociologiju) i objavio vrlo zanimljivu “kratku” istoriju ekonomskih ideja. Ali, 1987. se otisnuo u svet, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << najpre u Australiju, Melburn, a zatim u Kanadu, u Toronto. Tu je akademsku zamenio biznis karijerom jer je preko 20 godina radio u korporaciji za osiguranje stambenih kredita, sticajem okolnosti državnoj mada, kaže, istih takvih ima i u privatnom vlasništvu. Kada se malo upoznao s načinom rada tih ustanova, jednim pismom je predložio da se nešto slično napravi i u Srbiji. Tadašnji guverner NBS Mlađan Dinkić prihvatio je predlog i tako je nastao današnji NKOSK, tj. Nacionalna korporacija za osiguranje stambenih kredita. S obzirom na to, kao i činjenicu da je nedavna svetska finansijska kriza, makar u svesti najvećeg broja ljudi, počela od stambenih kredita, prvo pitanje se odnosilo na ulogu takve institucije u privrednom sistemu jedne zemlje.
“Osiguranje stambenih kredita preko hipoteke donosi i ekonomske i društvene prednosti. Ekonomske su u tome što je reč o korporaciji koja posluje sa dobitkom. Društvene prednosti su u tome što, s jedne strane, onaj ko dobije kredit može dugoročno da planira svoje finansije, a sa druge strane to povećava stabilnost i predvidljivost samog privrednog sistema, što opet blagotvorno deluje na investicije i razvoj”, objašnjava naš sagovornik.
Kako to u Kanadi funkcioniše, koliko ste kredita osiguravali?
Do pre dve godine, kada je bio vrhunac aktivnosti, to je oko pola miliona kredita godišnje na oko 36 miliona ljudi, koliko živi u Kanadi. To osiguranje košta u proseku dva odsto vrednosti kredita, koje ljudi otplaćuju koliko i kredit – 10-20-30 godina. To je prihod osiguravajuće kuće, tj. korporacije. Premije osiguranja koje tih pola miliona ljudi plati za svoje kredite iznosile su nekih milijardu i 200 miliona kanadskih dolara, znači oko milijardu američkih. Kao svaka osiguravajuća kompanija, od tih para ona isplaćuje eventualne štete kad neko ne može da plati kredit.
Šta dobije kupac?
Glavna prednost za kupca je u tome što on može da dobije kredit koji ide do 95 odsto vrednosti stana. Nijedna banka vam neće dati toliki kredit bez neke sigurnosti, nekog osiguranja. U stvari, u Kanadi zakon propisuje da ako imate manje od dvadeset odsto uloga vi morate da se osigurate.
Ako neko ne može da vraća kredit?
Onda stan prelazi u vlasništvo banke. Tu je račun čist. Ja se sećam, kada su naše delegacije dolazile u Kanadu mene je čovek, finansijski inače vrlo obrazovan, pitao – pa zar je moguće da će korporacija ili banka isterati iz tog stana majku sa troje dece koja je nezaposlena, na primer. Mene je to pitanje iznenadilo zato što se majka sa troje dece koja više ne može da otplaćuje kredit onda obraća vladinoj agenciji koja je zadužena za socijalnu pomoć, dobija neki privremeni smeštaj itd. Ali, nema popuštanja u tom smislu da će neko ko je postao socijalni slučaj moći da ne plaća hipotekarni kredit i ostati da živi u tom stanu. To je bolje nego da neku korporaciju koja ima čisto komercijalne ciljeve terate da bude i socijalna korporacija koja subvencioniše nekoga ko ne može da plaća kredit.
Smatra se da je balon stambenih kredita koji je pukao u Americi doveo do svetske ekonomske krize. Da li se nešto slično desilo i u Kanadi?
To se u Kanadi nije desilo mada su mnogi zbog toga bili iznenađeni, a neki ekonomisti čak i danas tvrde da će se to desiti i u Kanadi zbog toga što su cene nekretnina toliko porasle. Međutim, problem u Americi nije bio u osiguranju nego u tome što su investicione banke te osigurane kredite pakovale u pakete akcija ili obveznica koje su onda prodavale trećim licima i što su u toj situaciji stvoreni slojevi papira koji su se jedni druge nadograđivali i na kraju su postali neka vrsta veštačke konstrukcije, piramide koja više nije imala osnovu. A iza svega je stajalo uverenje da će cene nekretnina uvek rasti i da, prema tome, nema problema da se one pakuju i da se prodaju.
Šta je srušilo piramidu?
Sistem je počeo da se ruši onog momenta kada se kod jednog broja ljudi koji su trgovali tim akcijama i obveznicama uvukla sumnja da cene nekretnina neće večno moći da rastu i kada su one počeli da prodaju te papire. Ta prodaja je proizvela dalji pad njihove vrednosti, odnosno ljudi koji trguju tim papirima počeli su da gube, što se prelilo na cene nekretnina, koje su takođe počele da padaju. Onog momenta kada su cene počele da padaju ljudi su počeli da otkazuju kredite. Jer u Americi, za razliku od Kanade, kada ne možete da otplaćujete kredit, vi jednostavno ključeve od kuće ili stana vratite banci i više vam niko ništa ne može. U Kanadi morate da dokažete da nemate para, tj. morate da bankrotirate da biste vratili ključeve i odustali od kredita. Jer banka će ići za vašim prihodima i reći: vi ste potpisali ugovor da ćete vraćati kredit i morate da ga vraćate bez obzira na to što je cena kuće sad manja nego iznos vašeg kredita.
Možete li to malo plastičnije da objasnite?
Recimo, ako kupite kuću za 100.000 dolara i uzmete kredit od 95.000 dolara, a posle godinu ili dve cena kuće padne na 90.000, znači manje nego što je iznos kredita, u Americi odete u banku i vratite tu kuću i kažete: ja više nisam zainteresovan, evo vam ključevi, kuća je vaša. U Kanadi to ne možete da uradite jer će banka da kaže: vi ste potpisali ugovor da vraćate 95.000 i morate to da vratite, osim ako lično ne bankrotirate, što ima druge vrlo neugodne posledice. U Kanadi je finansijski sistem mnogo konzervativniji nego što je bio u Americi. To je na neki način spaslo Kanadu jer je mnogo manje ljudi spekulisalo s nekretninama i uzimalo kredite iznad svoje platežne moći. U Americi je važilo pravilo da svako može da dobije kredit na nekretninu. Jer, ako cene nekretnina rastu, onda možete da date kredit svakome, ne zanima vas da li je neko sposoban da vrati kredit jer ako cene stalno rastu vi ćete, kao banka, kad uzmete nekretninu nazad moći da je prodate za veće pare. Međutim, ako naiđe oseka, tj. ako cene nekretnina počnu da padaju, onda nastaju problemi. Ta želja da se što više ljudi stavi u situaciju da ima hipoteku u Americi bila je nerealno visoka i pre ili kasnije izazvala bi krizu. Uzgred rečeno, mislim da su pravila srpske korporacije za osiguranje kredita vrlo konzervativna, što je dobro jer sprečava mogućnost krize.
Konzervativnost u ovom smislu znači stabilnost. U Srbiji se poslednjih godina mnogo govori o potrebi makroekonomske stabilnosti. Kakvo je vaše iskustvo u tom pogledu?
Od ključne je važnosti za jednu zemlju da ljudi veruju u institucije, tj. da veruju da ćeone obezbediti dugoročnu stabilnost. Ako imate poverenja u centralnu banku, u Ministarstvo finansija da se oni neće igrati novcem, da neće veštački izazivati inflaciju, sa sigurnošću možete da pravite dugoročne planove. Frensis Fukujama je napisao zanimljivu knjigu koja se zove “Poverenje”, u kojoj poredi društva po stepenu poverenja stanovništva, kako međusobno tako i u institucije sistema. To je obimna istorijska analiza na osnovu koje Fukujama zaključuje da su društva u kojima vlada veći stepen poverenja progresivnija, da ona ostvaruju brži ekonomski rast. Fukujama primećuje da su posle renesanse, kada su nastajale prve velike komercijalne institucije, to bile familijarne firme i da su godinama, možda i vekovima, familije bile i vlasnici i upravljači tih firmi, naročito banaka. On kaže da je anglosaksonski svet prvi uspeo da odvoji vlasništvo od upravljanja jer je bilo dovoljno poverenja da upravljanje firmom koja je u vašoj svojini poverite najsposobnijim ljudima, a ne svojim rođacima. Društva u kojima poverenje postoji jedino među članovima familije pokazala su se kao manje efikasna. Mislim da bi i u Srbiji iz toga moglo mnogo da se nauči.
Možda na drugi način, ali o nedostatku poverenja govori činjenica da nama stalno treba MMF jer mi sami sebi ne verujemo da možemo da uradimo ono što zapišemo u nekom programu.
Apsolutno. Međunarodni monetarni fond tu ima ulogu da uvede neku vrstu discipline. To je korist od MMF-a, koja ne može da se porekne.
Ipak, ljudi kod nas imaju averziju prema MMF-u, naročito intelektualci.
Često sam bio u prilici da od svojih prijatelja, koji su obrazovani ljudi, čujem tezu kako je MMF institucija čiji je jedini zadatak da štiti američke interese. Moje iskustvo govori da Srbija sigurno nije tako značajna zemlja da bi bilo koja velika međunarodna institucija imala nekog interesa da joj naudi, odnosno da je njena glavna svrha da na neki način prevari Srbiju i da joj nametne štetne stvari. To je neka vrsta teorije zavere za koju ja ne vidim nikakvog dokaza. Te konspirativne teorije raznih vrsta, koje su kod nas vrlo raširene, čine društvu medveđu uslugu jer pružaju lažno opravdanje ili izgovor za to što stvari idu loše.
To je pomalo i paradoksalno, umesto da gradimo poverenje, tj. institucije, mi gradimo teorije zavere.
Po mom mišljenju nama pojedincima, ili narodu, nikad nije falilo bistrine, ni pameti u stručnom pogledu. To se vidi po tome što naši ljudi kad odu napolje uglavnom dobro funkcionišu, ali nam je falilo organizacije i dobrih institucija. U tom pogledu treba da učimo od zemalja ili naroda koji su imali više istorijske sreće, a možda i pameti, da budu stabilniji. Treba učiti. Preuzeti neke institucije i prilagoditi ih domaćim uslovima. To je uostalom bila moja ideja kad sam se upoznao s konceptom reosiguranja stambenih kredita. Verovao sam da je to nešto što je korisno i zato sam ga predložio.
