Izvor: Politika, 19.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ima posla, nema radnika
I ove godine nameravamo da zaposlimo još oko dvesta ljudi i nezaposlenima nudimo obuku za zavarivače i redovne plate, kaže Marian Čapkovič, generalni direktor uspešno privatizovane „Gošine” Fabrike šinskih vozila
Da bi što više robe iz Srbije prešlo granicu, a ovdašnji proizvođači postali konkurenti u utakmici sa inostranim, srpska privreda mora, pre svega, da promeni imidž i osećaj Evrope da je Srbija nesiguran poslovni partner. Da dogovoreno i – ispuni: >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << isporuči robu traženog kvaliteta, u ugovorenim količinama i rokovima.
Ovako sa jednogodišnjim iskustvom iz Smederevske Palanke, između slovačke centrale i zapadnih kupaca, govori ovonedeljni gost „Politikinog” poslovnog kluba, Marian Čapkovič, generalni direktor „Gošine” Fabrike šinskih vozila. Firme, koja je, za nepunih godinu dana, od 29. januara prošle godine, pod patronatom „Žosa” iz Trnave postala primer uspešne privatizacije u metalskom kompleksu i od Srpske agencije za strana ulaganja i promociju izvoza dobila titulu najboljeg izvoznika u 2007.
A da bi uspela u promeni imidža ovdašnja privreda, kaže, mora pre svega da dosta uradi na sebi: poboljša kvalitet svojih proizvoda, da bude produktivnija i efikasnija u svemu. „Da se više radi, a manje praznuje i boluje”.
Govorite na osnovu iskustava iz svog fabričkog kruga?
U početku smo primetili da jednog dana svi dođu na posao, a da već sledećeg fali po 40 do 60 radnika. Nismo mogli da shvatimo zašto je to tako, kad nema ni gripa ni slava. Izračunali smo da godišnji odmori, slave, praznici, bolovanja „pojedu” 33 odsto vremena predviđenog za rad. Mnogo je neradnih dana. Takođe, možda zvuči kao sitničarenje, ali ako je radno vreme od sedam do tri, da bi u sedam zaista bio na svom radnom mestu, radnik mora doći deset minuta ranije i ne može na kapiji biti tačno u 15 časova.
Uprkos starim navikama zaposlenih, ne možete se požaliti na prošlogodišnji učinak?
Posle početnog sređivanja firme i dva meseca pripreme za uvođenje novog programa proizvodnje teretnih vagona, u maju smo napravili prva dva, a već krajem godine proizvodili dva dnevno. Kraj godine smo završili sa 170 proizvedenih vagona, dvadeset više nego što smo planirali. Ispunili smo i premašili plan, ali smo imali i plan šta da radimo kad ne ide kako smo planirali. Inače, prošlu godinu smo završili sa 11,5 miliona evra prometa i 8,5 miliona evra izvoza – 74 odsto proizvodnje prodali smo u Nemačkoj i Francuskoj. Bez ijedne reklamacije.
Vi niste nezadovoljni. A radnici?
U početku su bili nepoverljivi. Prvo pitanje i onih koje smo zatekli, ali i novih radnika bilo je da li će redovno primati plate. Brzo su se uverili da im ne nudimo prazne priče. Čak i kad nismo zarađivali dovoljno, kad smo proizvodili samo dva vagona mesečno, nedostajući novac je dotirala centrala iz Trnave. Kad je proizvodnja povećana uveli smo i mesečne nagrade za najbolje, između ostalog i one koji zaista rade od sedam do tri, što je doprinelo da se proizvodni plan premaši.
Mnoge domaće firme kubure sa viškom zaposlenih, pa sa novim vlasnicima sledi i otpuštanje. Vi ste, naprotiv, povećali broj radnika?
Kad smo preuzeli firmu zatekli smo 622 zaposlena. Na kraju godine na platnom spisku imali smo 812, a ovu godinu nameravamo da završimo sa hiljadu radnika.
Da li na srpskom tržištu rada ima dovoljno potrebnih kadrova?
Kad je reč o administrativnim radnicima i menadžmentu, srpski fakulteti imaju dobre programe i ljudi dosta rade na sebi, a kad ih zaposlimo prenosimo im naš nou hau i naša pravila poslovanja i rada. Međutim, što se tiče proizvodnih radnika imali smo velikih problem. Potrebni su nam zavarivači, i to dobri i precizni, a u Srbiji se oni ne školuju već šest godina, pa smo prinuđenina prekvalifikaciju zaposlenih sa tržišta rada. Takođe, veliki problem je starosna struktura zaposlenih. Jedno nam je nelogično, tražimo radnike, ne možemo da ih nađemo, a vidimo ljudi sede po kafićima. Možda deo objašnjenja leži i u podatku o velikim doznakama Srba koji rade u inostranstvu i šalju novac svojim rođacima.
Kakvi su planovi za ovu godinu?
Planiramo da otvorimo drugu liniju za proizvodnju teretnih vagona, počnemo proizvodnju obrtnih postolja za te vagone, kao i da modernizujemo proizvodnju putničkih. I da nastavimo sa obukom novih, ali i postojećih radnika.
A u brojkama?
Planirani promet u 2008. je oko 60 miliona evra, računamo da napravimo 600 teretnih vagona i izvezemo oko 55 odsto proizvodnje. Uz redovne popravke, remonte i revizije za „Železnice Srbije”, očekujemo i ishod njihovog tendera za kupovinu 200 teretnih vagona. Ako bismo dobili taj posao, učešće izvoza bi bilo manje, 55 odsto proizvodnje bi ostalo ovde u Srbiji.
Novi projekti zahtevaju i ulaganja. Kolike su dosadašnje i planirane investicije?
Ugovorom sa Agencijom za privatizaciju obavezali smo se da za dve godine investiramo dva miliona evra. Već prošle godine uložili smo 1,5, a ove godine planiramo da uložimo umesto pola, pet miliona evra. Uz to izmirili smo i 1,9 miliona evra nasleđenog duga Poreskoj upravi.
Šta je bilo odlučujuće da kupite fabriku baš u Srbiji, a ne negde drugde u okruženju?
Naš glavni motiv dolaska u Srbiju i na Balkan bio je proširenje kapaciteta.
Imate li nameru da još nešto kupite na Balkanu?
Možda, ali još je rano da o tome pričamo. U sastavu „Žosa” sada su tri preduzeća – dva u Slovačkoj za proizvodnju, remont i popravke vagona i lokomotiva i „Gošina” fabrika koja proizvodi i putničke i teretne vagone.
Šta bi ovde trebalo promeniti da bi se lakše poslovalo?
Velika je birokratija i trebalo bi pojednostaviti administrativne procedure. Kada izvozimo tri puta nam traže jedne te iste papire. Kad nas u fabrici neko pokrade, pokrene se cela mašinerija, a ne možemo da uhvatimo tog čoveka ili da ga kaznimo. A kad ste uspešna firma, stalno vam dolaze u kontrolu. Više vas kontrolišu kada pokažete da ste uspešni, nego pre javnog uspeha.
Ovdašnji privrednici se žale i na velike državne namete?
Troškovi radne snage, odnosno izdvajanja za poreze i doprinose na zarade su zaista velika. Uz to, veliki je uticaj i pritisak sindikata. Naš interes kao poslodavca je da radnik bude zadovoljan, da i sutra dođe na posao, da radi dobro, da što više proizvodimo, da imamo što veći profit i da možemo i da isplaćujemo veće plate. Ne mora to sindikat da nam kaže. Ali i radnici moraju da znaju da ne mogu dobiti više nego što zaradimo.
Izvoznici tvrde da im precenjeni kurs domaće valute umanjuje konkurentnost na inostranom tržištu. Kako se vi snalazite?
Nije kurs dinara za sve kriv. Poslovanje ne zavisi samo od kursa. Morate promeniti i duge stvari da biste bili konkurentni.
Šta konkretno?
Osim povećanja kvaliteta, efikasnosti i produktivnosti, treba zaboraviti na brzu zaradu. Kad počnete nešto novo ne možete gledati samo na profit, morate u početku misliti i na investicije u budućnost – u ljude, u nove mašine. Možda u prvoj godini ne bude profita, ali to ne znači da treba odustati od projekta. Takođe, mora se razvijati osećaj zajedništva. U Srbiji, i radnici i menadžeri, imaju dosta iskustva, ali su i veliki individualci – nisu baš spremni na timski rad.
Sarađujete sa partnerima sa Zapada. Koliko su zaista spremni da posluju sa Srbijom ili da ovde ulože svoj kapital?
Kad kupujemo u Srbiji, kad kontaktiramo sa dobavljačima sa Zapada događa nam se da neće da nam prodaju materijal, pa neke nabavke ne možemo da obavimo direktno, već preko Slovačke. Ali događaju nam se čudne stvari i u Srbiji, i iako ne sarađujemo prvi put sa nekim firmama, traže nam da platimo unapred ili da potpišemo blanko menicu. Možda je to nasleđeni strah od međusobnih neplaćanja.
A šta biste preporučili ministru ekonomije?
Da i Srbija pređe, kako mi to u Slovačkoj kažemo, na novu ekonomiju.
Šta ona sve podrazumeva?
Pre nego što je Slovačka ušla u EU, mislili smo da kada se to dogodi, biće dovoljno da ono što ne funkcioniše malo prefarbamo, našminkamo pa će proraditi. Neće. Sve je novo. Počev od načina razmišljanja do decentralizacije javnih finansija.
Slovačka je zemlja koja je privukla velike strane investitore, čak i iz automobilske industrije koja nije bila njen fah, a Trnava grad u koji su došli i „Pežo”, „Sitroen”, „Soni”, „Samsung”, „Džons Menvil”, Ikea. Kako da Srbija ponovi taj uspeh?
U Slovačkoj su investitori prvo došli u regione koji su imali dobre puteve, železnicu i ostalu infrastrukturu i u kojima su ih čekale komunalno opremljene lokacije za gradnju. Trnava je, recimo, pre nego što će doći ulagači, iz svojih i međunarodnih izvora realizovala projekat koji je obuhvatio i formiranje industrijske zone i podizanje obrazovnog i kulturnog nivoa stanovništva i razvoj malih i srednjih preduzeća. Stranim investitorima je ponudila i uređeno zemljište i poreske podsticaje. Sa nekadašnjih 18 odsto nezaposlenost je smanjena na 3,6 odsto. To i Srbija mora da uradi.
U čemu je, po Vama, razvojna šansa Srbije?
Vi sami morate da odredite svoje prioritete. Možda bih ja u početku forsirao Vojvodinu, odnosno bolje reći nju prvo prezentirao evropskim investitorima. Na granicama je Evrope, ima dobru infrastrukturu i mentalitet stanovništva je bliži evropskom, pa bi lakše i privukla investitore.
Ulazak u EU ima mnoge prednosti, ali iziskuje i troškove i donosi neka ograničenja, koja investitorima baš ne pogoduju?
Istina je da investitori iz EU idu ka istoku u potrazi za jeftinijom radnom snagom i da ispunjavanje, recimo, ekoloških zahteva, košta. Ali smanjuje se nezaposlenost, povećava životni standard, okruženje je zdravije, proizvedena roba je po zahtevima evropskog tržišta pa lakše nađe kupca....
Da li se, kao strani investitor u Srbiju, osećate poslovno sigurno?
Nemamo problema.
Da li biznis oseća političke oscilacije?
Za sada političke prilike ne utiču na poslovanje, ali ne znači da ne mogu imati posledice.
-----------------------------------------------------------
Kad se Srbi naljute
Imidžu Srbije u svetu, uz loše (ne)poslovne navike, po mišljenju Čapkoviča, ali i iskustvu „Žosovog” menadžmenta, ne pogoduje ni mentalitet naših ljudi. Znaju da budu, kaže, suviše „radikalni, preki”.
Tvrdnju ilustruje i primerom.
– Radnike iz Srbije smo poslali na obuku u Slovačku, gde su dobili neadekvatan smeštaj. Bio je vikend i problem je rešen prvog radnog dana. Međutim, prvo što su uradili pozvali su televiziju u Srbiji, objavili da neće ići na obuku, i što je najgore, time se bavili naredne dve nedelje. A kad smo došli govorili su nam: „sve ćete saznati, samo polako”. Ipak, za neke stvari su brži nego što bi trebalo.
Vesna Jeličić
[objavljeno: 20/01/2008]
