Izvor: Politika, 24.Jul.2012, 23:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Greške ekonomske politike
Dve najkrupnije greške ekonomske politike i njihovih sedam najtežih posledica
Kratko o devedesetim: Najveću štetu našoj privredi nisu učinile sankcije, već ekonomska politika koja je tada vođena. Reč je o kreditima za odabrane iz primarne emisije NBJ, politički iznuđenom davanju bankarskih kredita, štetnim ugovorima koji su iz državnog sektora i društvenih preduzeća izvlačili bogatstvo u privatni sektor povezan sa političkom oligarhijom. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Tada smo izmislili i izvlačenje novca domaće privrede na privatne račune u inostranstvu radi „zaobilaženja sankcija”. Hiperinflacija, uništavanje bankarskog sektora, ogroman pad ekonomske aktivnosti i zamrzavanje depozita je preko noći raslojilo društvo na malobrojne prebogate i sve ostale presiromašne. Srednja klasa praktično je nestala. Ogroman pad ekonomske aktivnosti iz tog perioda nikada nije nadoknađen. Danas Srbija ima oko 45 odsto industrijske proizvodnje iz 1989. godine i hronično nepoverenje u dinar kao nasleđe devedesetih.
Ni dvehiljadite nisu ni izbliza bile nevine, posebno bih izdvojio tri ključne ekonomske greške u poslednjih desetak godina.
Greška prva: Realna aprecijacija dinara
Tokom dve godine 2001. i 2002. inflacija je bila 96,44 odsto. U istom dvogodišnjem periodu dinar je nominalno deprecirao (izgubio vrednost) prema evru samo za 3,7, a prema dolaru čak nominalno aprecirao (dobio na vrednosti) za osam odsto. Laički rečeno, dinar je veštački bio prejak u odnosu na evro i dolar.
Posledice:
Proizvodi napravljeni u Srbiji postali su skupi i na domaćem i na inostranim tržištima. Time je direktno smanjena konkurentnost domaće privrede i to je uticalo i na strukturu ekonomske aktivnosti, ali i investicija. Više usluga i uvoza, manje proizvodnje i izvoza. Po našim selima i gradovima mnogo više su nicali kafe-barovi, kladionice, trgovinski centri i banke, a mnogo manje savremena poljoprivredna gazdinstva i fabrike. Kretanje kursa nije odražavalo ni razliku u inflaciji ni razliku u kamatnim stopama. Sve što je „mejd in Serbija” postalo je relativno skupo, time i nekonkurentno.
Počeli smo da uvozimo „sve i svašta” (kašu od paradajza iz Italije, šibice iz Bugarske, jabuke iz Holandije, cipele iz Kine...), što bi inače sigurno moglo da se proizvodi i u Srbiji, ali je po datom deviznom kursu bilo neisplativo. Jednostavnije je bilo uvesti jeftino i već proizvedeno nego proizvoditi u zemlji i zaposliti građane Srbije. Na kritike da je takva situacija pogubna za izvoz dobijali smo odgovore da „devizni kurs ne utiče na izvoz jer Srbija nema šta da izveze”. Protagonisti tog stava su, međutim, zaboravili da kurs na izvoz možda ne utiče odmah kad nemamo proizvodne kapacitete, ali da sigurno utiče kasnije, i da njihov stav u prevodu znači „cena ne utiče na prodaju”, a svaka domaćica ili prodavac na pijaci znaju da to nije tačno.
*Autor je guverner Narodne banke Srbije
(Sutra: Jezgro reformi za bolju budućnost)
.................................................
Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju od 25. jula. Ako ste zainteresovani da se pretplatite na elektronsko izdanje cele „Politike“ kliknite OVDE.
Dejan Šoškić
objavljeno: 25.07.2012
