Izvor: B92, 23.Jan.2013, 20:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gde ide zlato koje nema kupca?
Beograd -- Ima zlatara koje se postoje već decenijama i koje ozbiljno rade svoj posao.
Ali ima i onih objekata koji se bave otkupom zlata a najpre su bili samo menjačnice ili frizerski saloni da bi se u proteklih nekoliko godina ubacili u biznis koji je, pre svega, zahvaljujući krizi, isto tako preko noći procvetao.
Cena zlata na berzi je skočila za poslednjih sedam godina gotovo četiri puta, a kad ponestane novca, kakav je slučaj u Srbiji, narod poseže za kutijama >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << sa nakitom.
Ipak, mnogi ne vode računa kome ga prodaju, pa se neretko dešava da budu prevareni. Cene se od zlatare do menjačnice razlikuju u hiljadama dinara, a veliko je pitanje koliko njih zaista ima dozvolu da se bavi ovim poslom. Prema evidenciji koju ima Direkcija za mere i dragocene metale registrovano je 883 proizvođača, odnosno zlatara.
Lucija Dujović, direktorka sektora za kontrolu i nadzor u Direkciji kaže za Danas da je ova oblast otkad je u maju 2011. usvojen Zakon o kontroli predmeta od dragocenih metala regulisana bolje, ali da i sada ima mnogo onih koji se bave otkupom zlata iako im to zakon ne dozvoljava.
"Zakon propisuju da se otkupom mogu baviti isključivo oni koji proizvode predmete od dragocenih metala. Ova odredba je ubačena u zakon tek kada su zlatari na pitanje radne grupe kako se snabdevaju sirovinama kada im to ne obezbeđuje ni rudnik ni NBS rekli da je jedini način otkup, ali da oni to ne mogu da rade kako treba, jer se time bave i menjačnice i frizerski saloni", kaže Dujović.
Menjačnica u kojoj su ponudili 2.000 dinara po gramu za prsten od belog zlata je pravi primer. S tim što je oprema neophodna za proizvodnju verovatno spakovana u neke kutije, jer je na skučenom prostoru menjačnice sigurno nema. Očigledan primer nekog ko nema nameru bilo šta da proizvodi. Takvima, međutim, inspekcija ne može ništa, jer sve rade legalno.
Ono što može Direkcija jeste da podnese prekršajne prijave protiv onih koji se time bave, a nisu registrovani kao proizvođači.
Poznati beogradski zlatar, predsednik Udruženja zlatara Beograd Kosta Andrejević nema problema sa takvom vrstom konkurencije jer proizvodi nakit koji čak ni ne prodaje na gram. Zakon je, tvrdi on, uveo odredbu kojom se samo proizvođačima daje pravo da se bave otkupom zlata, ali je pitanje da li svi oni mogu da se kontrolišu.
"Nekada je zlato bilo jeftinije, koštalo je 15 do 20 maraka, sada je cena grama i do 40 evra, tako da je svakako to izvor veće zarade. Pitanje je ko sve kontroliše, da li inspekcije proveravaju da li se izdaju potvrde o otkupu, imaju li pečate, gde ide to zlato", napominje Andrejević.
I upravo je to glavno pitanje - gde ide zlato, koje u Srbiji nema kupca. Uglavnom se izvozi, a to je već u domenu Ministarstva trgovine. Dok nije usvojen Zakon 2011. većina ove trgovine bila je "na crno", švercovalo se preko granice u kineskim torbama. Situacija se popravila, ali ne treba zaboraviti da je trgovina zlatom jedan od četiri stuba najpogodnija za pranje novca.
