Izvor: Politika, 20.Avg.2013, 16:02   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Firme ni carske ni spahijske a država plaća 700 miliona evra

Dok jedni na održavanje gubitaša ocenjuju kao novi porez, drugi smatraju da je najvažnije očuvati radna mesta

Najnovija dešavanja sa poreskim dugom kompanija poput „Simpa”, ali i državnih firmi koje su godinama u restrukturiranju, ponovo su u prvi plan izbacila probleme efikasnosti naše industrije i dvostrukih aršina u našoj privredi. Da li treba pošto-poto zadržati te fabrike ili ih „pustiti niz vodu” pre polovine iduće godine kada im i ističe rok za restrukturiranje?
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
– Kad je reč o „Simpu”, to je firma koja nije bila u restrukturiranju, što znači da bi vlada mogla arbitrarno da odluči kome će tolerisati plaćanje poreza, što je nedopustivo. Osim toga, to otvara i pitanje nelojalne konkurencije, jer ugrožava druge koji se bave istim poslom i daje podsticaj onima koji izbegavaju porez da nastave to da rade i ubuduće – upozorava ekonomista Milan R. Kovačević.

Što se tiče upornog održavanja gubitaša, pa i onih koji takođe duguju za porez, Kovačević je izričit da „svako davanje državne pomoći neefikasnoj privredi znači ili novi porez ili novo zaduženje”.

– Naročito je veliki problem kada država, poput naše, daje garancije za nekog gubitaša za koga se zna da pozajmicu neće nikada vratiti. Pa, i svako održavanje gubitaša je zapravo državno davanje njima – zaključuje on.

I dok je jasno da bi liberalni ekonomisti pustili niz vodu sve gubitaše koji se godinama restrukturiraju, ekonomista Goran Nikolić se s tim ne slaže. On smatra da je najlakše ta preduzeća pogasiti, a da je izazov napraviti od njih efikasne firme.

– Ekonomska kriza promenila je i ekonomsku nauku i praksu i mislim da su danas svi postali pomalo intervencionisti. Na to je umnogome uticao američki predsednik Barak Obama kada je odlučio da pre nekoliko godina spasi fabrike automobila u Sjedinjenim Američkim Državama. Tu je i Evropska unija koja priča o liberalizmu, a istovremeno žestoko brani i subvencioniše svoju poljoprivredu – smatra Nikolić.

Prema njegovim rečima, radnici su ključni u celoj priči i zato se preduzeća koja ili se restrukturiraju ili mnogo duguju državi ne mogu tek tako pogasiti.

– Treba ići slučaj po slučaj i rešavati ih. Poenta je spasti ta preduzeća. Izazov je, na primer, podignuti „14. oktobar” iz Kruševca, a ne ugasiti ga. To svako može – zaključuje Nikolić.

Jasno je, stoga, da se polemika oko državne pomoći privredi i čuvanja miljenika gubitaša i poreskih dužnika svodi na različite ekonomske koncepte. Neoliberalni ekonomisti će uvek jasno istaći da svako podržavanje neefikasne industrije ide na uštrb potrošača koji plaćaju skuplju robu. Osim toga, zaštitnici slobodnog tržišta na svaku državnu pomoć gledaju kao na kažnjavanje onih kojih dobro rade. Jer, novac iz budžeta, koji oni kroz porez uplaćuju, dodeljuje se gubitašima i dužnicima. Sa druge strane, intervencionisti će, naravno, reći da se domaća proizvodnja mora zaštititi jer u takvim firmama radi mnogo ljudi i ne mogu se tek tako ugasiti.

Istina je, međutim, da danas sve države pomažu svoje privrede i to naročito od početka svetske ekonomske krize. Ali, mi ovde to činimo onako kako u razvijenom, zapadnom svetu to ne čine decenijama. Državna pomoć u zemljama Evropske unije ima prosečnu vrednost od 0,6 odsto bruto društvenog proizvoda, dok je to u Srbiji čak između dva i tri odsto. Takođe, prema podacima koje je u studiji „Državna pomoć u Srbiji i Evropskoj uniji” izneo ekonomista Miroslav Prokopijević, 80 odsto državne pomoći u EU je takozvana horizontalna (koju može da koristi više firmi ili privrednih grana), dok je u Srbiji samo 20 odsto horizontalna, a ostatak takozvana vertikalna pomoć – direktno namenjena konkretnim firmama.

S. Despotović

objavljeno: 20.08.2013.

Nastavak na Politika...