Izvor: Blic, 18.Okt.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Država neće da ruši „Galeniku“
Država ne obara cenu „Galenike" i priča oko štete koju trpi farmaceutska industrija zbog snižavanja cena lekova je prilično naduvana. „Galenika" ima 11 odsto učešća na ukupnom tržištu lekova u Srbiji, pa je van svake logike da država zbog jedne firme sa tolikim učešćem, obori cene i ostalim proizvođačima, kaže direktorka Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje Svetlana Vukajlović. Lekovi su pojeftinili zbog kursnih razlika, ali i pada njihovih cena i u regionu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i Evropi. Cene lekova stalno padaju, naročito kada se pojavljuju novi generički, čak i originalni lekovi. Recimo, originalni lek „plaviks" je u Srbiji pre tri godine koštao 55 evra, a sada 35 evra.
Farmaceuti se žale da im je nižim cenama lekova ugrožena profitabilnost?
- Farmaceuti samo u jednom delu imaju opravdane zahteve, a reč je o grupi lekova sa malim serijama i niskom cenom koja dovodi u pitanje isplativost proizvodnje. Za najveći broj lekova nisu u pravu jer njihova cena ostavlja dosta prostora za zaradu. To pokazuje činjenica da su neki naši proizvođači lekova na tenderu u Crnoj Gori učestvovali sa znatno nižim cenama od onih koje su nudili u Srbiji. Recimo, pre dve godine za lek „enalapril" „Hemofarm" je u Crnoj Gori konkurisao sa cenom od 30 dinara. Istovremeno je veledrogerija koja je lek preuzela od „Hemofarma" na tenderu Kliničkog centra Srbije taj lek nudila po 80 dinara, dok je na listi našeg RZZO-a bio 144 dinara. To sigurno ne bi radili da nemaju profita jer nijedan ozbiljan privrednik neće nuditi robu na kojoj gubi.
Da li je istina da u domaćoj proizvodnji supstanca košta deset odsto ukupne cene leka, a da su sve ostalo zavisni troškovi?
- Kad pogledamo strukturu cene leka, vidimo da je supstanca samo deset odsto cene, a da su sve ostalo troškovi proizvodnje, marketinga, distribucije... Ne može se onda očekivati da u Srbiji lek košta kao u Evropi jer recimo „Glakso Smit Klajn" mora svojim radnicima davati engleske plate, pa proizvodna cena njegovog leka ne može biti ista kao u, recimo, „Galenici", gde je radna snaga jeftinija. Objektivno, farmaceutska industrija u Srbiji ima veće plate od proseka zemlje. Odakle onda toliki profiti, prosečne plate, finansiranje viška zaposlenih i izrastanje u velike gigante, ako ne iz cene leka. Zato i nema razloga za plakanje po novinama.
Da li naše fabrike lekova uvoze lekove iz Kine i Indije?
- Danas imamo Agenciju za lekove koja je pod supervizijom francuske agencije i koja radi svoj posao po evropskim standardima. To znači da je u Srbiji i kineski i indijski lek ispravan i kvalitetan. Uostalom, Kinezi su danas najpoznatiji proizvođači sirovine, a indijska industrija je jaka i ima fabrike koje plasiraju lekove u Evropi sa GMP standardom.
Istina je da domaći proizvođači kupuju lekove „inbalk", što znači da kupuju tablete u burićima, da ih zatim u svojim fabrikama pakuju i na kraju prodaju kao svoj lek, a među njima ima i indijskih i kineskih lekova. „Inbalk" lekovi su dosta jeftiniji. U svetu je normalno da postoje velike generičke kompanije koje se bave takvom proizvodnjom. Praktično, ne proizvode lek pod imenom, ne promovišu ga, i zbog tako postavljene priče imaju jeftiniju proizvodnju.
Da li je zato rast uvoznih lekova u Srbiji uvećan skoro osam puta za poslednjih sedam godina?
- Činjenica je da domaća industrija uglavnom proizvodi generičke lekove. „Galenika" u poslednje četiri godine nije imala nijedan novi lek na tržištu, a farmaceutska industrija ide napred i tržište traži lekove za nove indikacije. Ako, dakle, domaća industrija nije spremna da pruži ono što tržište traži, naravno da ćemo biti oslonjeni na uvoz. Sa druge strane, uvoz, čini se, prate i apoteke. Nedavno sam bila u privatnoj apoteci i apotekarka mi je ponudila indijski lek za glavobolju od 200 dinara. Na pitanje da li ima nešto domaće dala mi je dva domaća leka koja su zajedno bila jeftinija od indijskog. Mislim da i domaći i uvozni lekovi, a koji se ne prepisuju na recept, treba da imaju istu cenu. U suprotnom, apotekarka će vam ponuditi hrvatski „anbol", jer na njemu ima maržu od 20 dinara, a ne domaću zamenu gde je marža 1,5 dinara.
Dosta se govori o tome da doktori u bolnicama pacijentima prepisuju skuplje lekove zbog prethodnog dogovora sa farmaceutima?
- Mnogi doktori kažu da je skuplji lek bolji jer im je to rekao neki farmaceut i to im je jedino znanje o tom leku. Taj farmaceutski zastupnik, međutim, koji sa torbicom ulazi kod lekara je prodavac lekova i njegova egzistencija zavisi od količine lekova koju proda.
Problem je što doktori moraju da idu na skupove i kongrese kako bi prikupili bodove za obnavljanje licence, a to zapravo finansira farmaceutska industrija.
Imamo primer „lerkandipina" i „amordipina", dva potpuno ista leka za hipertenziju. „Lerkandipin" je 700 dinara skuplji i njegova jedina prednost je kod pacijenata koji primaju visoku dozu leka. Kad je „lerkandipin" ušao na listu lekova koji se prepisuju na recept, primetili smo da je za četiri meseca pacijentima prepisano tog leka za 10 miliona dinara. Bilo je doktora koji su za kratko vreme 30 odsto svojih pacijenata preveli na taj lek, a da je svega 0,5 pacijenata bilo indikovano za taj lek.
Zbog toga su u prva četiri meseca ove godine građani za lekove potrošili čak 150 miliona dinara više nego što je bilo potrebno.
