Izvor: TvojPortal.com, 14.Avg.2011, 02:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Daleko je glad, ali koliko!?
Dnevnik.rs Siromaštvo je odavno prevaziđena kategorija u Somaliji. Tamo je zvanično proglašena glad! Kritična situacija je poslednjih nedelja i u Keniji i Etiopiji. Deca umiru svakodnevno. Sada to više nije samo pitanje hrane, nego opstanka, apeluju iz Unicefa.
Istorija se, nažalost, ponavlja. Pre samo 18 godina, Pulicerom ovenčan južnoafrički fotograf Kevin Karter otišao je u Sudan i tamo, za dvadeset neizvesnih i samrtnih minuta iščekivanja, ovekovečio trenutak >> Pročitaj celu vest na sajtu TvojPortal.com << u kojem izgladnela sudanska devojčica nerazvijenih udova pokušava puzeći da potraži spas u obližnjem kampu Ujedinjenih nacija dok iza njenih leđa vreba izgladneli lešinar.
Mnogo godina posle razvila se rasprava o tome da li je Karter zapravo sve vreme hladnokrvno posmatrao kako se devojčica muči, čekajući da lešinar raširi krila, jer bi takav kadar bio još bolji od snimljenog; polemisalo se i o samoj njenoj sudbini, da li je stigla do kampa UN-a, da li je preživela, ili se fotoreporter samo okrenuo i otišao, ostavljajući nesrećno dete da umre od gladi. Kako god, fotografiju je kupio „Njujork tajms” i uredno je objavio 26. marta 1993. Usledile su milionske reakcije čitalaca! Svi su se pitali kako je moguće da na kraju XX veka neko umire od gladi... Nažalost, ne samo da je moguće, nego se to, eto, dešava i na početku druge decenije XXI veka.
Glad se, po definiciji, proglašava kada stope akutne neuhranjenosti među decom premaše 30 odsto; kada svaki dan umre više od dva stanovnika na populaciju od 10 hiljada, i kada ljudi nemaju pristup hrani i drugim osnovnim potrepštinama. Srećom, mi smo još daleko od toga. Ali koliko..?
Školski dispanzer u jednom vojvođanskom gradu, koji se odnedavno može pohvaliti dolaskom novog, stranog investitora i zavidnim ekološkim standardima, ovih letnjih dana je prazan. Čak je i medicinska sestra do ponedeljka na godišnjem odmoru. U okviru tog dispanzera osnovano je svojevremeno, kao i u još 22 doma zdravlja diljem Vojvodine, savetovalište sa ciljem da podučava mlade o tome kako da budu zdravi da bi jednog dana mogli da rađaju decu. To se popularno zove – briga o reproduktivnom zdravlju.
Pre dolaska stranog investitora u tom gradu je radila velika fabrika. Za hleb, mleko i štošta još, zarađivalo je u njoj oko hiljadu stanovnika. Posle nekoliko godina, fabrika je privatizovana, proizvodnja preseljena negde daleko, pa više nije bilo potrebno da njih čak 800 i dalje prolazi kroz fabričku kapiju. Jednog jutra ostali su kod kuće sa svojom decom. I sada neke, istina nezvanične informacije, govore o tome da deca tih otpuštenih radnika učestalo zakazuju termine u pomenutom savetovalištu. Ali ne traže savete o reproduktivnom zdravlju već, kako nam je rekao naš izvor, zakazuju razgovore kod psihologa i najčeće govore o problemima s kojima se, kao deca naglo osiromašenih roditelja, svakodnevno suočavaju.
Hiljadu i dve stotine vojvođanskih devojčica i dečaka, uzrasta do 14 godina, hrani se u narodnim kuhinjama. To je junski podatak ovdašnjeg ogranka Crvenog krsta. Taj broj, na prvi pogled, nije zabrinjavajući, ali se u obzir mora uzeti činjenica da u većini lokalnih samouprava u APV zapravo ne postoji mesto na kojem se uredno hrane siromašna i gladna deca, potvrdila je za „Dnevnik” Sinjka Somer iz Crvenog krsta. A to, nažalost, znači da je broj gladne dece mnogo veći, odnosno da je, zbog malog broja narodnih kuhinja, taj problem manje vidljiv. Somerova nam je, inače, potvrdila da se u septembru planira otvaranje narodnih kuhinja u još nekim vojvođanskim opštinama, ali nije mogla da precizira o kojim se sredinama radi.
Prema podacima Pokrajinskog sekretarijata za zdravstvo i demografiju, 28 procenata mladih u Vojvodini, starosti do 19 godina, dobija dečji dodatak; tačnije, novčane iznose do 2.800 dinara dobijalo je gotovo 113 hiljada mladih Vojvođana. „Oni jesu siromašni“, kaže za „Dnevnik” Dragana Josifović, pomoćnica u pomenutom pokrajinskom sekretarijatu, zadužena za demografiju, uz napomenu da to jeste zabrinjavajući podatak, ali da je dobro to što se broj korisnika dečjeg dodatka u poslednje vreme ipak nije povećao.
Unicef je, inače, u jednom zvaničnom dokumentu ocenio da srpsko društvo ne uspeva uvek da odgovori adekvatno i blagovremeno na sve egzistencijalne i razvojne potrebe najmlađih, istovremeno upozorivši da 10 odsto dece živi ispod granice siromaštva. Stoga i ne čudi podatak da su Grad Novi Sad, njegova Uprava sa socijalnu zaštitu i Centar za socijalni rad, lane potrošili skoro 234 miliona dinara da bi pomogli socijalno ugroženim građanima. Materijalno su obezbeđeni porodice sa troje i četvoro dece, mališani u hraniteljskim porodicama, deca sa smetnjama u razvoju predškolskog, osnovnoškolskog i srednjoškolskog uzrasta, porodice korisnika novčane socijalne pomoći koji primaju tuđu negu i pomoć za decu do 18 godina, roditelji čija su deca na dužem bolničkom lečenju...
Novi zakon o socijalnoj zaštiti priznao je, na neki način, da u našoj zemlji ima više gladnih i siromašnih, te su pojedine njegove odredbe omogućile kakvu-takvu finansijsku pomoć većem broju ljudi. U svakom slučaju, ma koliko da je statistika, kako to tvrde pragmatičari, veoma dosadna, čak ni oni ne mogu da poreknu da podaci o siromaštvu, odnosno o broju mladih koji primaju socijalnu pomoć, mogu biti upozoravajući za celo društvu. Uostalom, nije li dovoljno samo navesti da je novčanu socijalnu pomoć, popularni MOP, dobilo prošle godine 72 hiljade stanovnika APV, pri čemu čak 47 procenata njih spada u kategoriju – mladi.
Aristea Stakić
ekonomijaglad
