Izvor: Politika, 22.Feb.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bruto kolač tanak za neto potrebe
Srbija ove godine u najboljoj varijanti može da napravi od 32 do 33 milijarde evra bruto-domaćeg proizvoda, ali je već sada izvesno da ta suma neće biti dovoljna za nesmanjene troškove društva
Poslednjih nekoliko meseci nema dana da se ne ukrste koplja ekonomista i političara o realnosti procenjenog ovogodišnjeg rasta bruto-domaćeg proizvoda od 3,5 odsto. Jedni se ubiše dokazujući da je tih 3,5 odsto, s kojim se ušlo u sve računice, pa i projekcije budžetskih izdatka, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << potpuno nerealna veličina. Iz vlade, kojoj ne nedostaju dobri znalci ekonomije, ali koja im se sada prelama kroz političko ogledalo, tvrde da je tako nešto sasvim moguće. Ako, ipak, i ne bude? Pa, bože moj – biće rebalans budžeta. Naravno – naviše.
Otuda i pitanja – šta je to bruto-domaći proizvod i ko ga stvara? Konačno, da li je te 32 do 33 milijarde evra, po kursu od 93 dinara, koliko se ove godine može očekivati, dovoljno za sve naše apetite, koji su, a to ne možemo nikako skriti, daleko veći od onoga što stvorimo?
Profesor dr Miladin Kovačević, zamenik direktora Republičkog zavoda za statistiku i saradnik biltena „Mesečne analize i trendovi”, statističar i ekonomista, kaže, u najkraćem, da se bruto-domaći proizvod izračunava tako što se na bruto dodatu vrednost, dakle sve ono što se stvori tokom godine u jednoj zemlji, doda naplaćeni porez, pa se tako dobijena suma umanji za date subvencije privredi. BDP čine dve proizvodnje – razmenjivih i nerazmenjivih dobara. Roba (industrija i poljoprivreda), a ostalo su uglavnom usluge. (Vidi tabelu.). I to je, kaže, cela stručna priča, ali od koje se mogu izatkati mnoge druge, pa i ova – zbog čega strepimo u ovo vreme opšte recesije?
– Posmatrajući statističke podatke od 2000. do 2007, udeo poljoprivrede u BDP-u u međuvremenu se prepolovio – sa 20 odsto pao je na desetak odsto – ističe Kovačević. – Industrija je sa 25 sišla na 20 odsto, ali su zato skočile usluge. Sve to, kaže, ne znači da manje proizvodimo hrane ili drugih potrošnih dobara, ali u strukturi BDP-a, po baznim cenama, njihovo učešće opada.
Šta nam to govori?
– Da smo prihode od privatizacije, umesto u potrošnju, usmeravali u infrastrukturu, otplatu javnog duga ili neizbežne a skupe reformske politike, podigli bismo kreditni rejting zemlje i samim tim privukli investicije u industriju, a to znači i u one proizvodne grane koje imaju mnogo veći izvozni potencijal – ukazuje naš sagovornik. – Umesto toga, izgubili smo neke od jakih proizvodnji koje su nas pre dve decenije odlikovale – celokupan metaloprerađivački kompleks, tekstil, kožu, obuću... „Zastava” je sa 200.000 pravljenih automobila 1989. godine pala na desetak hiljada. Više ne proizvodimo televizore, audio i belu tehniku... mašine alatljike, elektro i drugu opremu.
Trošeći, najčešće i ono što nemamo, a ponajmanje za investicije, krenuo je uvoz – gladnom tržištu, godinama iscrpljivanom sankcijama, sve je trebalo. Pošto su plate sve vreme realno rasle 15 odsto, a BDP od pet do šest odsto, skočio je uvoz. Od 13,8 odsto vrednosti uvoza u odnosu na BDP u 2000. stigli smo, upozorava Kovačević, do čak 46,3 odsto u 2007. Toliki uvoz je napravio te godine trgovinski robni deficit od 24,2 odsto BDP. A to je lane bilo svih osam milijardi evra.
– Bilo bi grešno – upozorava naš sagovornik –ne reći da ni izvoz u tih sedam-osam godina nije napredovao, ali, na našu žalost, mnogo sporije. Izvozom smo 2000. pravili svega 6,5 odsto BDP-a, već 2005. svih 17,7, a 2007. solidnih 22,1 odsto. Ali, to je malo za ono što nam treba.
Šta nam valja činiti, jer je jasno da je dosadašnji model razvoja, zasnovan na ubrzanoj privatizaciji, visokoj potrošnji, niskim investicijama, rastu svih deficita i dugova prema svetu, sasvim iscrpen?
– Srbija ove godine u najboljoj varijanti može da napravi od 32 do 33 milijarde evra bruto-domaćeg proizvoda, ali ta joj suma ni izbliza neće biti dovoljna za sve potrebe društva. Zato bi bilo dobro da ovu, bez svake sumnje, veoma tešku godinu, iskoristimo za odlučnije strukturne promene. Ako se otvaramo Evropi, neka to bude i u investicionom pogledu. Hajde da donesemo sistemske i druge propise koji će investitorima širom otvoriti vrata, ali to u isti čas mora da znači manje korupcije, veću efikasnost sudova, ekonomsku, pravnu, socijalnu pa i ličnu sigurnost – ističe Kovačević.
Konačno, moramo prilagoditi državnu potrošnju potrebama održivog razvoja, a to znači ukupnu tražnju uskladiti sa dinamikom rasta BDP-a. Ali, Kovačević smatra da to ne bi trebalo učiniti tako da nekim polovičnim i iznuđenim merama smanjujemo pojedine elemente javne potrošnje, već da se celovitom reformom javnog sektora snize troškovi i istovremeno obezbede poreski prihode za socijalne funkcije države.
Slobodan Kostić
[objavljeno: 23/02/2009]
.jpg)
