Izvor: B92, 05.Okt.2010, 01:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bolje nego 2000, ali još nije dobro
Beograd -- Na stolovima onih učesnika na privrednoj sceni Srbije koji posle 10 godina od 5. oktobra smatraju da imaju šta da slave - danas se neće naći rođendanska torta.
Jer u radnjama nema mleka, ulje se teško nabavlja, a i police sa šećerom poslednjih dana često zjape prazne.
Ni dobitnici tranzicije, niti cinici koji misle da "onima kojima je danas bolje odavno nije dobro", sigurno nisu pre 10 godina ovako zamišljali današnji dan.
>> Pročitaj celu vest na sajtu B92 <<
„Pokrenućemo ekonomski razvoj i poboljšati životni standard građana”
Kao naučna fantastika danas deluje podatak da je inflacija 2000. godine iznosila 112 procenata. Ovogodišnjih osam odsto, koliko će prema planu Narodne banke Srbije iznositi rast cena do kraja godine, čak i naspram 41 odsto iz 2001. godine deluju kao „minimalno korigovanje cenovnika”. Za Bugare, Rumune, Crnogorce, Hrvate i Slovence i to je mnogo. Jer, po stopi inflacije Srbija je i dalje šampioni u regionu. Treba reći i da na regionalnoj karti, naša zemlja prednjači i po pozitivnim stvarima – ekonomski rast će ove godine biti 1,5 odsto, dok su naše komšije uglavnom u minus zoni, a rupa u državnoj kasi (4,8 odsto) među najplićima je u regionu.
To je prvo ekonomsko obećanje sa predizbornog letka Demokratske opozicije Srbije (DOS) koji se pre deset jeseni delio ulicama zemlje. Ako one koji mere ekonomska kretanja pitate da li je ova „ treća tačka „Dogovora sa Srbijom” ispunjena, brojevi će nedvosmisleno pokazati da Srbija danas ne liči na onu zemlju od pre 10 godina. Ne liči, međutim, ni na onu zemlju koji su građani tih dana zamišljali, a kreatori ekonomske politike obećavali.
Prosečna zarada, na primer, u trenutku kad su demokrate došle na vlast iznosila je 160 maraka, odnosno 80 evra. Danas je četiri puta veća. Problem je što je na nivou od 320 evra plata bila još u decembru 2004. godine. Ovakvom obezvređivanju standarda kumovala je svetska ekonomska kriza, koju nije predvideo nijedan svetski ekonomski ekspert, pa tako nisu mogli ni ovdašnji stručnjaci.
Međutim, nije samo promaja sa Volstrita oduvala dinar na najniže grane od kad su demokrate počele da vode monetarnu politiku. Jer, ako je valuta ogledalo ekonomije, onda je današnja kursna lista, po kojoj se evro kupuje za više od 106 dinara, slika i prilika naše privrede.
A to što je gotovo svakodnevno u novinama moglo da se pročita da je dinar na istorijskom minimumu donelo je i nešto dobro. Neki nacionalni računi su ispeglani, pa je tako spoljni dug smanjen, manji je i jaz u spoljnoj trgovini, izvoz je veći, a uvoz manji, a naša radna snaga sa prosečnom platom od 320 evra sada spada u najjeftinije u ovom delu sveta.
Posrtanje dinara za uvoznike je bilo lekcija koja je nedvosmisleno pokazala da će, osim što kukaju da im država ne valja, oni sami više valjati državi ukoliko se promene. Odnosno, umesto što uvoze, da počnu da proizvode i izvoze robu.
"Izborićemo se da se pošten rad pošteno i plati"
Da li su ovo obećanje od pre deset godina čelnici DOS-a ispunili niko ne može sa sigurnošću da oceni, jer ne postoji ekonomska jedinica koja bi izmerila realnu cenu poštenog rada.
Sindikalci će reći da na policama imaju gomile fascikli na čijim su koricama ispisana imena nesavesnih poslodavaca koji radnicima ne isplaćuju nikakvu, a kamo li „poštenu” zaradu.
Srpski statističari su možda među retkima u svetu koji beleže procenat onih zaposlenih koji rade, a ne dobijaju platu. Do pre nekoliko godina svaki šesti zaposleni imao je nesreću da bude na takvom spisku. A od 2000. godine osuo se i broj onih sa radnom knjižicom, pa ih je sada 300.000 manje.
„Nije poenta tranzicije samo da se završi privatizacija kojom će broj onih koji rade da se smanji. Preduzeća se i privatizuju da bi se u firmama koje neracionalno posluju višak otpustio, ali da bi se ti ljudi i mnogi drugi nezaposleni zaposlili u privatnom sektoru, odnosno da bi se zaposlenost povećala”, podsetio je pre nekoliko dana vlast Nebojša Atanacković, predsednik Unije poslodavaca, zašto smo pre 10 godina ušli u tranziciju.
"Izvršićemo reviziju državnog budžeta"
Zahvaljujući Radoslavu Sretenoviću, državnom revizoru, demokratska vlast ispunila je još jedno svoje obećanje iz Ugovora sa narodom. Na reviziji budžeta godinama se insistiralo samo na papiru.
Usvajanje Zakona o državnoj revizorskoj instituciji poreski obveznici dočekali su novembra 2005. godine. Trebalo je da prođu još dve godine da bi Srbija dobila revizora, a zatim još dve da bi Sretenović uopšte mogao da počne da radi posao za koji je izabran.
A kad je prošle godine konačno od države dobio prostoriju u kojoj će na miru moći da „češlja” kako se troši novac poreskih obveznika, kuburio je sa sredstvima za rad, ali i sa nedovoljnim brojem saradnika, koji su, još, imali i male plate.
Prva revizija budžeta u istoriji Srbije urađena je prošle godine. Uz pomoć nekoliko saradnika, Sretenović je objavio izveštaj koji je pokazao neverovatnu neodgovornost vlasti u trošenju para poreskih obveznika.
Pratite specijal: NIS na berzi
