Izvor: Blic, 21.Nov.2009, 06:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bezrazložna trema
Sredinom prošlog veka u selu beše običaj da porodica u kojoj je neko umro odjavi radio-aparat, da ga komisijski zapečati najčešće na godinu dana. To je ukućane oslobađalo pretplate, ali i napasti da pre nego što prođe godina neko upali radio. Da čuje vesti i prognozu vremena (koja beše spektakularno neodređena, sva u mestimičnim mogućnostima, kao danas izjave o saradnji sa Haškim sudom); od vesti bi se mic po mic, preko "Večernje revije želja" doguralo i do same "Vesele večeri"! >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << E, da niko ne bi bio voveden vo iskušenie, izvor veselja i nebrige bivao je zapečaćen: džin u zaptivenoj boci.
Naša se vlada postavila kao starosta: par minuta pošto je patrijarh umro proglasila je trodnevnu žalost, avaj, sahrana je padala četvrtog dana, pa je priskočio gradonačelnik Beograda i dometnuo još jedan dan bola i ponosa, da se Srbadija nakon sahrane ne bi iste večeri razmilela po kafićima i splavovima. Možda opština Rakovica razmišlja da na svojoj teritoriji proglasi i petak danom žalosti, jer se i sutradan nakon pogreba ide na groblje.
Nema pogreba na kome se neko ne istakne, to je sada država, ona je po utučenosti zasenila da ne kažem potukla i sveštenstvo i stanovništvo: Oliver Ivanović reče na radiju kako ne zna hoće li država snositi deo troškova sahrane - bude li potrebno za to ne sme da fali. Vlada je preduzećima i školama najtoplije preporučila da zaposlenima odobre jednodnevno plaćeno odsustvo, na pamet joj nije palo da ožalošćenima ponudi neplaćeno odsustvo: možeš na sahranu, neće ti se izostanak beležiti kao povreda radne discipline, ali pošto nećeš tog dana ništa raditi, nećeš ništa ni zaraditi! Pogreb ili dnevnica - odlučite sami.
Profesor Bogoslovskog fakulteta preporučio je svečarima čije će slave pasti u narednih četrdeset dana da ih provedu u zdravlju i veselju, ali bez muzike. Starešinama verskih zajednica i sekti svima dug život želim, ali ako bi se ove zime još neko upokojio, država bi proglasila još četiri dana žalosti, jer su crkve ravnopravne, pa kad tome dodamo šest nedelja preporučenog nesviranja po kućama (a zovu i nepravoslavci muziku: na rođendan, srebrnu svadbu, useljenje etc.), nama muzikantima dobro se ne piše.
Moj heroj je ipak ministar zdravlja. Koji mirno i dostojanstveno gleda kako sred svečano proglašene epidemije desetine hiljada ljudi danonoćno dolaze na jedno mesto i ljube jednu istu tačku, bio to krst ili ruka pokojnikova, a potom se razilaze u svrhu ponovnog susretanja sa bližnjima za koje se u tri smene pravi spasonosna vakcina.
