Izvor: Politika, 26.Mar.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Berza kopni, država ćuti
Kriza počela sredinom 2007, da bi u poslednjih pola godine dostigla vrhunac. – Masovno povlačenje stranih investitora preti da potpuno uništi srpsko tržište kapitala
Kriza u koju je Beogradska berza zapala sredinom 2007. eskalirala je u poslednjih pola godine. Dogodila se masovnim povlačenjem investitora, pre svega stranih, i preti da potpuno uništi srpsko tržište kapitala. Na ovako pesimistički zaključak upućuju svi važniji berzanski pokazatelji – od obima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prometa, broja transakcija, do učešća stranih investitora, koji su u ukupnom berzanskom prometu u aprilu prošle godine imali udeo od maltene 80 odsto, da bi u februaru ove godine učestvovali sa 18,2 odsto.
Stranci, uglavnom, prodaju budzašto ranije kupljene akcije i odlaze sa tržišta koje, očigledno, procenjuju kao visoko rizično i besperspektivno.
Oba indeksa akcija su se sunovratila sa rekordnih 3.335,20 poena (BELEX15) odnosno 5.007,34 poena (BELEXline) ispod startne vrednosti od 1.000 poena, što podstiče mračne prognoze tržišnih analitičara. Ako se nešto hitno ne uradi, nije isključen parastos berzi koja je u 20. godini postojanja.
Brokerske kuće se gase, jer je sve manje posla na tržištu na kojem se dnevni promet meri stotinama hiljada umesto miliona evra. Nema posla ni za pet, a kamoli za osamdesetak berzanskih posrednika.
I dok države zemalja tržišne ekonomije spasavaju svoja finansijska i tržišta kapitala, ne libeći se ni direktnih novčanih injekcija, ni administrativnih poteza, naša administracija agoniju berze kao da ne primećuje. Smatrajući, očigledno, da su privremeno ukidanje poreza na kapitalnu dobit i poreza na apsolutna prava dovoljne mere.
Stvarnost se, međutim, podsmeva očekivanjima dežurnih optimista tržišne provenijencije, po kojima su tržišni zakoni svemogući. Oni ignorišu činjenicu da su zemlje najtvrđeg ekonomskog liberalizma, kad je „gusto”, posegnule za državnim merama prisetivši se kejnzijanskih metoda .
Unapređenje postojeće regulative, stvaranje rejting organizacija, jačanje institucija, poput Komisije za hartije od vrednosti i Centralnog registra, izbor komesara berze, razvijanje korporativnog upravljanja, pre svega u delu koji se odnosi na obavezu redovnog informisanja investicione javnosti i akcionara o poslovanju i svim važnim događanjima u akcionarskim firmama, samo su neke od mera koje su izostale.
Uz to, uprkos obnovi berzanskog poslovanja pre dve decenije, država i javna preduzeća kojima nedostaju sredstva za investicije (jedan od primera je nezavršeno skladište gasa u Banatskom Dvoru) i dalje se radije opredeljuju za uzimanje skupih kredita i zatezanje dužničke omče, nego da svež kapital pribave na tržištu emisijom i prodajom obveznica. Pri tom, registrovana devizna štednja u bankama iznosi maltene pet milijardi evra, što svedoči o nedovoljno iskorišćenom domaćem investicionom potencijalu. On bi dobrim delom mogao da se produktivno usmeri u dugoročne papire, pre svega državne i korporativne obveznice, što bi pomoglo privredni oporavak i sveukupni razvoj, pre svega infrastrukture.
Međutim, preduzeća čije su akcije silom zakona na berzi batrgaju se ne bi li očuvala vrednost akcijskog kapitala i obraz pred poslovnom i investicionom javnošću. Suočene sa vrtoglavim padom vrednosti sopstvenog akcijskog kapitala, uprkos uspešnim poslovnim rezultatima, firme poput „Tigra”, „Sojaproteina”, „Energoprojekt holdinga”, „Jedinstva” iz Sevojna, subotičkog Veterinarskog zavoda i druge uspešne kompanije su prinuđene da otkupljuju sopstvene akcije ne bi li podigle tražnju i usporile hlađenje cenovnika. Jer, srpsko tržište kapitala već duže vreme pati od ekstremne nelikvidnosti, što za posledicu ima simboličan promet, odnosno oskudnu ponudu i još slabiju tražnju. Zbog toga je svakodnevno izloženo „buri u plićaku” zato što prodaja svega nekoliko akcija može da podigne ili obori njihovu cenu u visokim procentima.
Ideja prvog direktora Beogradske berze i jednog od naših najboljih stručnjaka za tržište hartija od vrednosti Branislava Ćosića, da i naša vlada, kao što su to već učinile mnoge vlade razvijenih zemalja, preduzme dodatne stimulanse radi povećanja likvidnosti i povratka poverenja domaćih i stranih investitora prošla je nezapaženo kod nadležnih.
Jedna od mera koju bi vladamogla da preduzme jeste stimulacija emitenata – privrednih društava, da otkupljuju sopstvene akcije, čime bi se podigla tražnja. To bi moglo da se postigne tako što bi država subvencionisala kamatne stope na kredite koje bi privredna društva uzimala za tu namenu. Alternativa ovoj meri je davanje poreskih olakšica koje bi imali emitenti za iznos kupljenih sopstvenih akcija.
Podsećanja radi, firme mogu da poseduju do 10 odsto svojih akcija, koje, nakon otkupa, odlukom skupštine akcionara mogu da ponište, čime se smanjuje ponuda, a time i mogućnost obaranja cena. Imajući u vidu činjenicu da su cene akcija toliko pale da svaka značajnija tražnja podstiče njihov rast, to bi vratilo na tržište kapitala neaktivnu deviznu štednju koja se sada nalazi ili u stranim bankama, ili u sefovima i kućnim skrovištima.
To bi, takođe, ojačalo poverenje u investicione i penzione fondove, čije investicione jedinice su znatno pale, što je uticalo na povlačenje sredstava i odsustvo interesovanja za nova ulaganja, čime se u dobroj meri narušava započeta reforma penzijskog sistema.
Vesna Arsenić
[objavljeno: 27/03/2009]
