Izvor: Politika, 07.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Banje ne mogu na tender
Od oko 260 zdravstvenih ustanova novcem Fonda PIO sagrađeno 216
Vlada Srbije bi na nekoj od narednih sednica trebalo da poništi odluku o osnivanju komisije koja bi putem tendera izabrala privatizacionog savetnika za prodaju šest rehabilitacionih centara u banjama Srbije građenih u vreme socijalizma novcem Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih. I to lično na predlog premijera, saznaje "Politika".
Predlog da se neki od rehabilitacionih centara nađe >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na tenderu pre negoli se utvrde pravi vlasnici ili bar ko je najvećim delom finansirao njihovu gradnju dali su sredinom godine Ministarstvo finansija i Ministarstvo zdravlja, uprkos tome što je Upravni odbor Fonda PIO zaposlenih još krajem prošle godine zatražio izmenu i dopunu zakona o imovini Fonda PIO, budući da je reč o parama koje su bespovratno decenijama od svojih plata ulagale generacije zaposlenih u Titovoj Jugoslaviji, a da ih pri tom niko o tome nije pitao.
Šta je sve građeno
Tokom 70-ih i 80-ih godina prošlog veka prethodnici današnjeg Fonda PIO raspolagali su velikim novcem, budući da je odnos zaposlenih i penzionera bio pet prema jedan. Upravo su ti viškovi novca trošeni za gradnju kliničko-bolničkih centara, domova zdravlja, vodovoda i kanalizacije, kao i radionica za invalide. Primera radi, samo od 1969. do 2000. godine od 260 zdravstvenih ustanova u Srbiji, čak je 216 izgrađeno penzionerskim dinarom.
Kako novac kojim je raspolagao prethodnik Fonda PIO zaposlenih nije bio državni, nisu ni zavodi za rehabilitaciju, čija je prodaja bila najavljena, mogli da se nađu na tenderu.
Zakon o imovini na kome Fond PIO insistira upravo bi rešio ovaj problem. Tako bi se tačno znalo ko je gde, kada i koliko izdvajao za gradnju banjskih, klimatskih lečilišta koja penzioneri danas ne mogu da koriste, bilo zato što je većina u lošem stanju, ili zato što su ostali i nedovršeni, pa mnogi od njih nikada nisu ni počeli da rade.
I danas su, recimo, RH centri u Jošaničkoj, Vranjskoj ili Bukovičkoj banji – sablasno prazni.
U gradnju centra za rehabilitaciju neuroloških postoperativnih bolesnika u Jošaničkoj Banji, kako se može videti iz obimne dokumentacije Fonda PIO, još 1975. godine uloženo je oko 50 miliona dinara. Na to je Fond uložio dodatni novac, ukupno 63 miliona dinara, i uspeo da završi 95 odsto građevinskih radova. Uveo je kompletnu instalaciju u objekte, ali je na preporuku tadašnjeg Izvršnog veća doneta odluka da se promeni namena ovog zavoda kako bi se on koristio ne u zdravstvene, već u turističke svrhe, uz napomenu da se oko 63 miliona dinara prenese "Generaleksportu" u Beogradu, i to bez obaveze vraćanja. Od dana preuzimanja do danas ovaj objekat je u istom stanju. U Fondu PIO, međutim, nisu bili lenji, pa su se raspitali da li postoji dokumentacija o tome kako se i na koji način nekome poklanjaju objekti koji su se gradili tuđim parama, i to podno Kopaonika. Ovih dana bi, kako se saznaje, i tome mogli ući u trag i povratiti svoja sredstva.
Pomoć rudnicima, preduzećima...
Problem je što Fond praktično ne može da upravlja svojom imovinom dok se ne izmeni zakon. Sredstva Fonda su, naime, davana korisnicima u društvenoj svojini i na taj način ona su postajala društvena. Ovim novcem je, recimo, finansirana gradnja Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, Specijalna bolnica u Banji Koviljači, Kostolcu, Zlatiboru...
A kada je zakonom 1984. godine "povećan okvir dozvoljene potrošnje", Klinički centar je bespovratno dobio 980 miliona dinara. Samo u periodu od početka sedamdesetih pa narednih 10 godina Fond je učestvovao u gradnji vodovoda u više od 55 opština, u šta je uloženo blizu 100 miliona dinara.
Drastičan slučaj bila bi i prodaja Čigote na Zlatiboru, specijalizovane bolnice za lečenje endokrinog sistema, koju je Ministarstvo zdravlja bilo namerilo da privatizuje. I to bez obzira na činjenicu što je Fond PIO od 1970. do 1978. godine u gradnju, isplatu naknade za korišćenje zemljišta i izradu projekta uložio više od 120 miliona dinara.
Iako je vrlo teško reći kolika je ukupna vrednost svih sagrađenih objekata – kliničkih centara, banjskih i klimatskih lečilišta, autoputeva i ostalog na prostorima nekadašnje Jugoslavije, procenjuje se da je reč o oko 20 miliona evra i oko 200.000 kvadrata.
Fond PIO je ulagao i u gradnju preduzeća i rudnika poput Rembasa koji je novčano potpomognut devet puta, Aleksinačkih rudnika (pet puta), Beogradskog vunarskog kombinata, Cementare Novi Popovac, Tigra iz Pirota, Zastave Kragujevac...
Fondu, kako je više puta potvrđeno, prioritet nije prodaja ove imovine i podela novca na penzije, već stvaranje jedne jake materijalne osnove koja bi dovela do uvećanja imovine Fonda, a ne njegovog daljeg osiromašenja. A, što je najvažnije, do toga da bi ovaj Fond PIO, usvajanjem zakona o imovini, postao fond u pravom smislu te reči. Dakle, institucija koja bi kao pravi titular raspolagala i upravljala imovinom, starajući se o njenom uvećanju i očuvanju.
Jasna Petrović
[objavljeno: 07.12.2006.]
