Izvor: B92, 24.Jan.2011, 01:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Agencije vrte milijarde bez nadzora
Beograd -- Na listu agencija, kancelarija, direkcija i uprava nikako da se stavi tačka, jer skoro svaki novi zakon predviđa osnivanje tela koje će da sprovodi taj propis.
Teško da neko može precizno da kaže koliko je agencija u Srbiji, koliko zavoda ili ostalih oblika javne uprave, a tek kada je reč o broju zaposlenih u njima, ili o sredstvima kojima raspolažu...
Očigledno, kada bi brojnost organa i tela koja se bave pojedinim oblastima života garantovala >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << uspeh, u Srbiji „ne bi bilo zime”.
Svi razvijaju, razvoja nigde
Srbija ima Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj. Ima i Agenciju za regionalni razvoj i Fond za razvoj, ali i Republički zavod za razvoj. Kao i ministra bez portfelja koji se bavi razvojem nedovoljno razvijenih područja. A postoji i Kancelarija za održivi razvoj nedovoljno razvijenih područja. Na kraju, postoji i podatak da se u takvoj Srbiji, s toliko nadležnih institucija i organa, 300 do 500 ljudi iz provincije svakodnevno trajno doseljava u Beograd.
Jer, oko 11.000 subjekata u Srbiji predstavlja nosioce vlasti na nekom nivou (republičkom, pokrajinskom, lokalnom). Od toga je oko 110 republičkih agencija, fondova, zavoda, uprava, direkcija...
Poverenik za informacije od javnog značaja je, sastavljajući katalog organa vlasti, došao do ovih brojki, ali to svakako nije konačna cifra. U Srbiji, naime, teško da neko može precizno da kaže koliko imamo agencija, koliko zavoda ili ostalih oblika javne uprave.
Do ovih podataka još nisu došli ni u Srpskoj naprednoj stranci, koja upravo priprema predlog za ukidanje brojnih državnih organizacija, u sklopu borbe, kako su najavili, protiv političkih privilegija i beneficija.
Osnovna karakteristika raznih agencija i drugih tela koja su osnivana od 2001. godine do danas, prema rečima člana Predsedništva SNS-a Zorane Mihajlović Milanović, jeste potpuno odsustvo preglednosti i transparentnosti o razlozima njihovog osnivanja, kao i u pogledu osnovnih podataka – od broja zaposlenih, preko poslova koje obavljaju, do prosečnih plata i utrošenih sredstava.
„Većina njih nema ni svoj sajt i do informacija je veoma teško doći. Preliminarna analiza pokazuje da je oko 30 odsto agencija i drugih tela nepotrebno – ili se preklapaju s poslovima ministarstava iz te nadležnosti ili nemaju svoju pravu svrhu. Cilj njihovog osnivanja u većini slučajeva bio je samo jedan – da se zaposle dodatni partijski kadrovi i da cirkuliše novac, a da je on teže proverljiv”, kaže ona.
Dejan Milenković, s Fakulteta političkih nauka, i ekonomista Danilo Šuković, član Saveta za borbu protiv korupcije, vide ovu inicijativu SNS-a kao deo njihove političke borbe i predizbornih aktivnosti, ali se slažu da je brojnost agencija i drugih organa i organizacija – veliki problem.
„Nemam uvid koliko ih ima, ali znam da su osnivane agencije za sve i svašta. Postoji bojazan da su osnovane, a da nije fundamentalno sagledana njihova funkcija i upotrebljivost i korisnost za državu – i ja mislim da taj propust postoji. Rezultat toga je da smo od 2000. godine stigli do one stravične brojke od oko 30.000 državnih službenika”, ističe Šuković.
On napominje da je to rezultat jednog partokratskog sistema koji je uspostavljen u Srbiji, gde je sve feudalizovano i gde partije imaju monopole na određenim poslovima, na kojima onda zapošljavaju svoje kadrovi nezavisno od potreba i njihove sposobnosti.
Ministarka bez kontrole
Funkcionerka SNS Jorgovanka Tabaković kaže da još prave spisak koga treba zatvoriti, i procenjuje da bi odmah moglo da se ugasi njih stotinak. Među njima su agencije za energetsku efikasnost, za promociju stranih ulaganja, prostorno planiranje, zaštitu životne sredine... Ona navodi i da je ministarka finansija saopštila da nema kontrole nad 1,3 milijarde evra, rasutih po tim telima. "Kada bi se samo kontrolisali tokovi novca u agencijama, upravama i direkcijama, godišnje bi moglo da se uštedi više od milijardu i po evra”, procenjuje Tabakovićeva.
Priznajući da su naprednjaci sa ovom inicijativom na tragu dobrog predizbornog slogana („sve velike reforme uprave, naročito one u Australiji i Novom Zelandu 80-ih godina, išle su za tim da treba skinuti državu s grbače građana”) i Dejan Milenković kaže da mu se čini da ima jako mnogo različitih agencija „za sve i svašta”, pri čemu se nadležnost, pre svega javnih agencija, prepliće s nadležnostima različitih ministarstava.
„Pitanje je, dakle, da li su ta ministarstva mogla da obavljaju te poslove i, ukoliko su ti poslovi nekada bili u njihovoj nadležnosti, pa su povereni agencijama, da li je to značilo smanjenje broja zaposlenih u ministarstvima. Ili smo možda išli ka onoj najgoroj soluciji – stvaranju jednog tipa etatističke države gde se smišljaju nove nadležnosti i novi uplivi države u različite sfere društvenog života, ovaj put preko javnih agencija. I to je zapravo ono što na kraju čini državu skupom”, objašnjava Milenković.
Zorana Mihajlović Milanović, recimo, za nepotrebne agencije smatra nedavno osnovanu Agenciju za bezbednost saobraćaja (predviđeno je da za tri godine ova agencija ima 50 stalno zaposlenih), kao i Agenciju za strana ulaganja i promociju izvoza Srbije i Agenciju za osiguranje i finansiranje izvoza. „Jesu li potrebne dve”, pita ona, dodajući da je najavljeno i osnivanja agencije za intervencije na tržištu, a već imamo Direkciju za robne rezerve.
„Postoji i Agencija za stanovanje, a formirana je i Agencija za rudarstvo, iako imamo Ministarstvo rudarstva i energetike. Da ne govorimo o formiranju Nacionalnog instituta za energetiku, a Srbija ima dva svetski priznata instituta koji su u mnogome skrajnuti, s razlogom znanim samo sadašnjoj vlasti (instituti „Nikola Tesla” i „Mihajlo Pupin”)”, kaže ona.
"Da li je potrebno i šta su nadležnosti a šta rezultati rada šest tela koja su osnovana da se bave regionalnim razvojem: Fond za podršku investicija u Vojvodini, Agencija za promociju investicija i podršku biznisu centralne Srbije, Nacionalna agencija za regionalni razvoj, Nacionalni savet za regionalni razvoj, Kancelarija za održivi razvoj nedovoljno razvijenih područja, Regionalni centri za ruralni razvoj...”, nabraja funkcionerka SNS-a.
Kako ističe Mihajlović.Milanović, troškovi tih suvišnih tela iznose „nekoliko procenata budžeta za 2011. godinu, odnosno nekoliko milijardi dinara, a u isto vreme u budžetu nema dovoljno novca za nauku, zdravstvo, poljoprivredu, prosvetu.
Ukazujući da se vrlo često tvrdi da je stvaranje određene agencije, pre svega javne agencije evropski standard, Milenković navodi da treba dobro posmatrati uporedno pravni sistem zemalja EU – neke imaju agencije u nekoj oblasti, neke nemaju.
Kod nas, kako dodaje, onaj ko priređuje zakon, a to je nadležno resorno ministarstvo, po pravilu polazi od uporedno pravnog modela koji njemu najviše odgovara i predstavlja ga kao evropski standard.
Da bi se smanjio broj agencija i sličnih organa, prema njegovim rečima, potrebno je da se racionalizuju nadležnosti, odnosno poslovi državne uprave, i da se utvrdi potreba da li takve poslove uopšte treba da obavlja država ili mogu da se prebace na privatne subjekte. Na drugoj strani, Šuković navodi da se i tu opet mora poći od partija.
One moraju da se odreknu lagodne pozicije i da se suoče s realnošću. Tek onda bi, preko izvršne vlasti, mogle da racionalizuju državnu upravu i onda bi broj agencija i svih ostalih tela bio sveden na realnu meru.
Nemanja Nenadić, iz "Transparentnosti Srbija", poziva na oprez kada se pravi spisak nepotrebnih tela, jer u tom košu ne mogu da budu nezavisne institucije. "Dobra je ideja da se uvede bolja kontrola. Vlada, recimo, daje saglasnost na finansijski plan nekih organa i institucija, ali nema posledica ukoliko taj dokument ne prođe. Takođe, nema ni uvid u to kako se tamo zapošljavaju ljudi, ima li konkursa i kolike su plate. Treba da se utvrdi i šta rade redovni organi i da li ima preklapanja poslova”, smatra on.
OD VBA do RRA
Dejan Milenković ukazuje da je posledica „divljeg” razvoja pravnog sistema posle 2000. godine nastanak brojnih državnih i nedržavnih subjekata koji se često nazivaju agencije, a koje, opet, posmatrane po nadležnosti i delokrugu, mogu da se svrstaju u nekoliko različitih grupa.
To su najpre agencije kao organi državne uprave i tu postoje dve grupe agencija: organi u sastavu ministarstava (npr. VBA i VOA u sastavu Ministarstva odbrane ili Agencija za zaštitu životne sredine u sastavu Ministarstva za zaštitu životne sredine i prostornog planiranja) i posebne organizacije (poput Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza).
„Postoji još jedna agencija na državnom nivou – BIA – kojoj ne može, kada gledamo po njenoj pravnoj prirodi, da se odredi pravo mesto. BIA nije organ državne uprave, nego posebna državna agencija”, ukazuje Milenković.
Posebnu grupu čine javne agencije čiji je osnivač Vlada (kao, na primer, Agencija za bezbednost saobraćaja). „To je tip agencija koji je od 60-ih godina počeo da se razvija u SAD. One nisu organ državne uprave, nego ono što se u pravnom sistemu zove javna služba. Ali i one su, prema našem zakonu, pod velikim uticajem ministarstava, pa i vlade”, objašnjava on.
Oni koji se zapošljavaju u ovim, javnim, agencijama jesu u mnogo povoljnijem položaju nego oni koji rade u različitim ministarstvima i agencijama koje su organi državne uprave, zbog toga što se oni ne smatraju državnim službenicima već podležu opštem režimu Zakona o radu, pa je i njihova plata veća.
Zasebna grupa agencija su one koje se osnivaju na nivou pokrajine i lokalne samouprave.
I, na kraju, postoje agencije koje su nezavisni kontrolni organi, odnosno tela (RATEL, RRA, Agencija za borbu protiv korupcije, Agencija za energetiku).
