Izvor: B92, 01.Jul.2010, 12:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Soulfly u SKC-u: Brazilski a naš
Dveri pakla otvorile su se u 22.13, kada je puna bašta Studentskog kulturnog centra uronila u ’Krv, vatru, rat i mržnju’, a tom, uvodnom pesmom sa albuma „Conquer" formiran je zid moćnog zvuka koji je odvojio koncertni prostor od ostatka sveta i pretvorio ga u Soulfly mikrokosmoms.
Centralno mesto na pozornici zauzima nabubreli Maks Kavalera, za nekoliko brojeva veći u odnosu na mart prošle godine. Tada je ovaj omiljeni gost Srbije i Beograda glasovno >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << kapitulirao već na drugoj pesmi. Ovog puta je za mikrofonom i na gitari, doduše na onom nivou koji je iz sebe u stanju da iscedi, celu stvar izneo bolje i nije samo statirao na bini, kako je činio pre nešto više od petnaest meseci. Njegov izvođački domet? Ni blizu onome iz 2003, da raniji period i ne pominjemo, ali barem nije previše oscilovao.
Već opisani početak nagovestio je, a niz ’Prophecy’, ’Seek ’n’ Strike’ i ’Babylon’ razvejao je sve nedoumice: ovo je najbrutalniji Soulfly koji sam ikada gledao. Lepeza udaraljki, duvači, ’tribalna’ perkusija, flamenko gitare, nijansiranje atmosfere, sastojci koji su u zvuk grupe uneli čitavu lepezu inovacija i načinili pomak u odnosu na Kavalerine ranije radove, te mu udahnuli novi život, ustupili su pred čistom agresijom. Zvuk je oštar i ubojit, baš kao i repertoar sm, grupa tokom pretežnog dela večeri krajnje uspešno kombinuje silinu i moć sa prženjem i brzinom.
Prilaz koncertu i muzičkom sadržaju krajnje je precizan i uozbiljen, opet kao kontrapunkt nekim pređašnjim susretima s Maksovim već trinaestu godinu matičnim bendom. Dva prethodna nastupa (na istom mestu, ali u zatvorenom prostoru) bila su daleko, daleko ležernije postavljena. Šetnje kroz dajdžest verzije pesama i dalje postoje - nađe se tu mesta i za omaž velikoj Panteri - ali kad se pređe na konkretno, onda više nema poigravanja, nego sve pršti i gori infernalnim plamenom. U takvom konceptu nije bilo vremena za posebna bratimljenja s publikom i neke osobite izraze naklonosti. Uostalom, potpuno je izlišno bilo kakvo novo dokazivanje vernosti i uzajamne naklonosti grupe Soulfly i Srbije, a sve priče na tu temu ispričane su odavno.
Brižljivo odsvirani i valjano tempirani Sepultura klasici ponajviše su zaslužni za onaj „prelaz na konkretno" iz prethodnog pasusa. Nisu bili brojni, ali je kvalitet nadoknadio kvantitet. Ili je bend tim starim stvarima ulio novu dozu energije i filigransku preciznost, ili ih je izveo onako kako Bog zapoveda, ili je meni prosto nedostajalo da ih čujem, tek konačni rezultat je više nego moćan. ’Refuse/Resist’ bio je odličan, a ’Territory’ naprosto savršen.
Ovo je veče aranžmanom i žestinom podsetilo na zrelu Sepulturu (iz finalne faze s Maksom). Taj je zvuk, sudeći i po repertoaru sa najnovijeg, po redu sedmog Soulfly albuma „Omen", nešto što Kavaleru ponovo inspiriše i što je spreman da opet baštini. To pokazuju numere ’Bloodbath & Beyond’ i ’Rise Of the Fallen’. Nisu one nikakva revolucija - a u te vode je stara Sepultura još kako umela da uplovi - ali su lepo sklopljene, iskusno zaokružene i nemaju bilo kakvih nedorečenosti.
Kako su mediji najavili, tokom izvođenja finalne numere Maks je na stejdž izašao u dresu zlosrećne fudbalske reprezentacije Srbije. Ako se računalo na bilo kakav poseban efekat, on je izostao, ili zato što to nikog nije iznenadilo, ili su narodu konačno dodijale luzerske fudbalske priče. Ceo Soulfly nastup trajao je nekoliko minuta ispod sat i po. Uz energiju koju su izbljuvali s pozornice (i realno ograničene Kavalerine mogućnosti, koje se, bojim se, poboljšavati neće) gotovo bi bilo čudo da je im je pošlo za rukom da na njoj borave i duže. Kao i u martu 2009, narod je hteo još jedan bis, a dobio ga nije. Šta su pa mogli da izvedu posle ’Eye For An Eye’?
U prikazima koncerata obično se ne osvrćemo na cenu ulaznice, ali u ovom slučaju činimo presedan, jer se ona kretala na lestvici od 500 („promotivna"), preko 600 („regularna") do 900 dinara na dan nastupa. Sve ove brojke mogu se smatrati jako popularnim i, kad se uračuna i kompetentna domaća podrška, oličena u predgrupama, za celo zadovoljstvo trebalo je odvojiti zaista neveliku sumu. Ispunjena bašta SKC-a najbolji je odraz istinitosti napred rečenog, samo ne smemo zaboraviti još jedan faktor. Po broju ovde odsviranih koncerata, festivalskih nastupa i džem-sešn svirki, po vezama koje ima sa srpskom rok scenom, Soulfly apsolutno jeste domaći bend, iako mu je tvorac iz Brazila, a sedište u Americi. Tvrdio sam i ostajem pri tome: Maksu je trebalo uručiti naš pasoš još kada je na album ’Prophecy’ ubacio trubače i ’Marš na Drinu’.
