Izvor: Politika, 19.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Violina Katarine Velike
Na zadnjoj strani ispisan tekst "Pro Magnum Imperiae Catarinae Dominicus Montagnana Cremona 1741"
NOVI SAD, SREMSKI KARLOVCI – U jednoj staroj sremskokarlovačkoj kući sasvim slučajno otkrili smo violinu carice Katarine Velike. Ovaj instrument oranž boje, čiji sadašnji vlasnici zbog njegove izuzetne istorijske i umetničke vrednosti žele da ostanu anonimni, pripadao je slavnoj ruskoj carici a izrađen je u jednoj od najčuvenijih radionica za violine u svetu: Domeniko >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Montanjana bio je majstor u samom vrhu najboljih italijanskih proizvođača violina, uz Stradivarija i Gvarnerija del Đezu. Upravo te činjenice i gotovo basnoslovna vrednost ovog instrumenta, koji će se uskoro, najverovatnije, naći na nekoj od najpoznatijih svetskih aukcija antikvarnih predmeta, doprineli su da neposredno pred publikovanje ovog teksta sadašnji vlasnici odluče da retku violinu smeste u sef jedne novosadske banke.
Violina Katarine Velike pokazana nam je i snimljena specijalno za čitaoce "Politike" pred njeno smeštanje u banku.
Osim umetničke i istorijske vrednosti, violina Katarine Velike ima ima sopstvenu priču, bogato putovanje kroz vreme i prostor, dostojno storije najboljeg filmskog scenarija. Iz Kremone u Italiji, gde je rođena, prošla je put do Moskve i Petrograda, a potom najverovatnije preko čitave Rusije i Ukrajine do Krima, pa do Beograda, Novog Sada, Havane i Južne Amerike i nazad, preko Novog Sada do Sremskih Karlovaca.
Sve počinje četrdesetih godina 18. veka: baš tada, kada Domeniko Montanjana pravi ovu violinu retkog zvuka i boje, mlada nemačka kneginja Sofija Frederika Avgusta, kćerka kneza Fon Anhalt-Cerpsta, stiže na dvor Fridriha Drugog, kralja Pruske, u Berlin. Mlada devojka je na oku nekoliko evropskih dvorova, ali će mudri Fridrih Drugi odlučiti, zbog saveza sa Rusijom, da je pošalje kod nove ruske carice Jelisavete Petrovne koja, u interesu očuvanja i nasledstva prestola, mora da oženi svog sestrića Karla Petra Ulriha, buduće carsko visočanstvo Petra Trećeg. Sofija Frederika Avgusta, luteranka po rođenju, na pravoslavnom krštenju među bedemima Kremlja dobija ime Katarina Aleksejevna, postaje velika kneginja Rusije, a udajom za Petra Fjodoroviča postaje carsko visočanstvo. Ostatak priče je, manje-više, poznat:
Bila je jedna od najvećih vladarki u istoriji Rusije i Evrope. Energična, mudra i vesela, istovremeno tajanstvena i ranjiva, za trideset i četiri godine koliko je bila carica (1762–1796) od Rusije je napravila moćnu državu. Došla je na ruski presto u julskom prevratu kada je svrgnut njen muž car Petar Treći, koji je tri nedelje kasnije ubijen.
Katarina je, najverovatnije, bila umešana u oba događaja. Nazivali su je caricom-ljubavnicom. Pa, ipak, ta činjenica sigurno da ne može dovesti u pitanje njeno ogromno delo, prosvetiteljske reforme koje je ostvarila pod velikim uticajem francuskih filozofa, pre svega Voltera i opštih ideja prosvećenosti koje su u to doba zahvatile Evropu. Katarina Velika je bila i vojskovođa-osvajač, vodila je dva uspešna rata protiv Turske onog doba i osvojila mnoge delove Azije pripojivši Rusiji i Kazahstan. Ostaće zabeležene mnoge njene misli, među kojima i čuvena rečenica da "pobedniku nikada ne sude". Reformisala je sudstvo i administraciju u svom carstvu, uredila finansije, ukinula torturu, smrtnu kaznu zamenila progonstvom u Sibir, a uz sve to otvarala je škole, pomagala nauku, književnost i umetnost...
Kako se jedna mala prelepa violina tople oranž boje i čudesnog zvuka napravljenu u Kremoni, koju sada držimo u rukama, našla na ruskom dvoru?
Na njenoj zadnjoj strani ispisan je tekst "Pro Magnum Imperiae Catarinae Dominicus Montagnana Cremona 1741". O samom poreklu i izradi instrumenta u čuvenoj kremonskoj radionici, nešto kasnije.
Da li je zaista reč o violini Katarine Velike i da li je slavna carica, između onolikih ratnih pohoda, dvorskih zapleta, mnogih ljubavnika među kojima su najpoznatiji bili Ponjatovski, Potemkin i Orlov, zaista imala vremena i za jednu malu violinu, da li je na njoj svirala, ili su joj drugi svirali, ili je violina bila tek jedan od mnogobrojnih predmeta poput slika, skulptura, dragulja, srebrnine ili porcelana koje je kupovala po svetu?
Pre nego što probamo da odgovorimo, evo samo jednog detalja iz biografije velike carice, inače velikog ljubitelja lepih stvari i najrazličitijih umetnina, iz knjige Darije Olivje "Katarina Velika".
Venčanje Katarine i Petra, piše Olivje, određeno je za početak 1745, ali se veliki knez u oktobru razboleo od zapaljenja porebrice, a odmah zatim od vodenih boginja. Mladi bolesnik se, ćudljiv i nestrpljiv, tuži što mu odbijaju svaku razonodu kako ga ne bi umorila, a Katarina saznaje za to i šalje mu potajno pisamce iako joj je zabranjeno svako dopisivanje sa Petrom "zbog opasnosti zaraze".
"Gospodine, pošto sam konsultovala majku, znajući koliko ona toga može da postigne kod velikog maršala, ona mi je obećala da će s njim govoriti i izraditi da se dozvoli da svirate na instrumentima. Ona me je takođe zamolila, gospodine, da vas upitam da li biste želeli nekoliko Italijana danas popodne...?", piše buduća Katarina Velika.
Više nego očigledno da su tih godina i instrumenti i italijanski majstori i umetnici svih vrsta bili odomaćeni na ruskom dvoru. Kako, ipak, ova mala violina prelazi put iz vremena Katarine Velike do naših dana?
(Sutra: Sevdalinke u "Malom Parizu")
Danica Radović
[objavljeno: 19.07.2006.]
