Izvor: Politika, 02.Maj.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Platno iz Pakistana, a plate iz Beograda
Na ivicu propasti novopazarskog „čuda od biznisa“ dovela je i politička „računica“ i podrška često neregularnom preduzetništvu
Novi Pazar – Prazne hale velikih tekstilnih pogona, uništena fabrika za proizvodnju obuće, stotinu bazena bez vode i ribe u jednom od najvećih ribnjaka u Evropi... I, poluprazne kafečajnice, ćevabdžinice, a više prodavaca nego kupaca na nekada poznatoj novopazarskoj pijaci jeste današnja slika ekonomskih i socijalnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prilika u Novom Pazaru. Na tu veliku promenu, u odnosu na minule godine preduzetničkog procvata, pažnju političara i javnosti skrenuo je, nažalost, nedavni drastičan potez Zorana Bulatovića, štrajkačkog vođe tekstilnih radnika, koji je u egzistencijalnom očaju sam sebi odsekao mali prst. I, malo ko je verovao da će tako radikalan i ultimativni zahtev radnika prema Beogradu, u smislu isplate zaostalih zarada ili daljeg samopovređivanja štrajkača, krenuti baš iz grada čiji su građani tradicionalno preduzetničkog duha, snalažljivosti i žilavosti. – Novi Pazar je očigledan primer, „sistemske greške" – tvrdi za „Politiku" Ramiz Paljevac, načelnik gradskog odeljenja za privredu – zbog pogrešne politike privatizacije i pogubne podrške ekonomskim promenama koje su vodile u sunovrat. Paljevac to objašnjava činjenicama da su Novopazarci u najtežim ratnim vremenima i u periodu sankcija mogli da putuju, posluju, bili posebno poslovno aktivni u oblasti tekstilne i obućarske industrije. Ovde je u tom periodu podignuto mnogo prerađivačkih pogona, a onda je došlo do smanjenja potražnje, gubitka tržišta...– Samo je 120 registrovanih pogona za preradu džinsa sa oko 12.000 zaposlenih i ukupnim kapacitetom prerade oko 20 miliona metara tog platna godišnje. Ono se, nažalost, uvozi iz Turske, Grčke, Pakistana... Potpuno je od države ignorisan program za proizvodnju džinsa koji smo predložili krajem devedesetih i ponovo 2006. godine baš za fabriku u kojoj se desio ovaj nemio slučaj. No, ljudima iz Agencije za privatizaciju i nadležnog ministarstva bilo je najvažnije da se firma proda... Tako je pre godinu dana, takoreći, u staro gvožđe prodata moderna predionica i sada – fabrika ne radi. Umesto da se džins tu proizvodi on se uvozi i Srbija gubi oko 70 miliona evra godišnje. Džaba i što ovih dana imamo ponudu od privatne firme „Emateks" da se u pomenutoj fabrici tka oko 50.000 metara platna za pelene mesečno koje se uvozi... kad je neko odlučio da se fabrika zatvori i opustoši – tvrdi Paljevac.
On navodi još niz sličnih primera, poput brzopletog uvođenja pojedinih preduzeća u stečajni postupak koji, evo, traje godinama kao u nekada uzornoj firmi „Vojin Popović". – Sedam godina traje stečaj u „Vojinu Popoviću" koji poseduje ribnjak među najvećima u Evropi, sa godišnjim kapacitetom od oko 1,5 miliona kilograma ribe. Tamo je 108 bazena svih tih godina prazno, ne radi ni fabrika za preradu, a Srbija godišnje troši 90 miliona dolara za uvoz ribe i ribljih prerađevina iz Vijetnama i drugih dalekih zemalja...
O pogrešnoj privatizaciji u nekoliko većih društvenih preduzeća i ignorisanju nastavka proizvodnje govorio nam je i Vujica Tiosavljević, zamenik gradonačelnika Novog Pazara.– To je jedan od razloga sadašnje nezaposlenosti oko 20.000 radno sposobnih stanovnika. Socijalnih protesta nije bilo ranije jer se imovina preduzeća prodavala na parče, radnicima su isplaćivane mrvice a oni su i bili zadovoljni, budući da ne rade a ponešto primaju i mogu se privatno pomalo ovajditi. I, tako je vreme prolazilo, sada niko ne traži povraćaj uzurpirane imovine, pokretanje fabrika. Traži se od države i Vlada što je obećala mora da ispuni, ali samo oslonac na državu i očekivanja socijale nije budućnost... kaže Tiosavljević.
Nezadovoljstvo državnom politikom, naročito u periodima privatizacije, izražava i Safet Krlić, vlasnik privatne konfekcijske fabrike „Kasaba".– Namera države je bila da se gradi kapitalizam, pa su ovde društvene firme puštene niz vodu, da propadnu, kako bi ih neko što jeftinije kupio – objašnjava Krlić i dodaje da se, recimo, devedesetih godina prošlog veka, kada kola društvenih fabrika kreću nizbrdo, o Novom Pazaru govori kao o privrednom čudu, gradu u kome žive i rade sposobni i preduzimljivi ljudi. Međutim, tu se često, iz političkih razloga i računica, gledalo kroz prste na šverc i rad na crno, na kopije poznatih robnih marki... Tada su proizvodnjom i trgovinom mnogi počeli da se bave, misleći da je to lak posao, a kada je tržište otvoreno i došlo na red zakonito poslovanje mnoge firme nisu preživele – kaže Krlić.
On sadašnje socijalne buntove radnika, koji su bez posla ostali još pre deset i više godina, smatra zakasnelom reakcijom. Ipak, veruje da će se tekstilci u Novom Pazaru oporaviti. Naravno, smetnja je i njegovoj „Kasabi" što odeću šiju od džinsa uvezenog iz Turske ili Pakistana... – Na redu je gradska uprava Novog Pazara, da nađe strateškog partnera i da se konačno pokrene proizvodnja tog platna u TK „Raški". Bio bi to novi početak i nova šansa da Novi Pazar opet bude primer prosperiteta i „dolina džinsa", ali na sigurnijim temeljima...– zaključuje Krlić.
M. Dugalić – S. Bakračević
[objavljeno: 03/05/2009]
.jpg)
