Izvor: Politika, 13.Jul.2015, 15:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kamenovanje Vučića ili osveta Srbima
Posle pretećih uzvika „Alahu ekber” u Potočarima, tihi parastos srpskim žrtvama iz srebreničkih i bratunačkih sela
Liturgijom, parastosom i polaganjem cveća juče je odata pošta srpskim žrtvama koje su pre 23 godine u srebreničkim selima Zalazje i Sase, kao i bratunačkim Biljača i Zagoni, ubile snage pod komandom Nasera Orića. Od stranih zvaničnika koji su došli da odaju poštu ovim stradalnicima bio je Džonatan Mur, šef misije Oebsa u Bosni i Hercegovini. Bio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je i izaslanik predsednika Republike Srpske Milorada Dodika, lideri nekoliko stranaka desnice iz Srbije, a ostali su, prema izveštaju Tanjuga, lokalni funkcioneri Srbi i porodice žrtava.
Sasvim drugačija slika od one prethodnog dana u Potočarima, ne samo zbog napada na premijera Srbije Aleksandra Vučića. Dvadeset godina slika je uvek drugačija – tugu Bošnjaka i neizmernu bol porodica koje su izgubile svoje najmilije od ruku vojnika pod komandom Ratka Mladića vidi ceo svet, a tuga Srba i neizmerni bol porodica koje su izgubile svoje najmilije od ruku vojnika pod komandom Nasera Orića „dobaci” jedva do Srbije. Broj mezara u Potočarima mnogo je veći od broja grobova u srpskim selima od Srebrenice do Bratunca, ali da li je to zaista jedini razlog za toliko očigledan različit tretman srpskih i bošnjačkih žrtava?
A možda iz ugla tako različitih gledanja na žrtve Bošnjaka i Srba treba pokušati razumeti šta se događalo u srcima i dušama Bošnjaka i Srba koji su prisustvovali ili kasnije gledali onaj divljački pokušaj linčovanja čoveka koji je došao da pruži ruku pomirenja. Bošnjaci, koje je Zapad dvadeset godina uljuljkivao sugestijama da u BiH nije vođen građanski rat, nego su oni nevine žrtve srpske agresije, odjednom su pred sobom, nad spomen-obeležjima svojih voljenih, videli Aleksandra Vučića, nekadašnjeg radikala, čoveka koji ne može da izgovori da se u Srebrenici dogodio genocid i nije mogao da podrži „namensku” britansku rezoluciju o Srebrenici, „glavnog” Srbina iz Srbije. A njihov Naser, koga dobar deo Bošnjaka smatra herojem, nije smeo da dođe (verovatno je i to bila sugestija određenih zapadnih prijatelja).
Pritom, srpska javnost s obe strane Drine, ali naročito s ove, desne, sklonije praštanju i pomirenju, jer većina nije imala direktniju vezu s ratnim događajima u BiH, mogla je samo sleđeno da gleda u šta se izrodio Vučićev pokušaj da doprinese pomirenju Srba i Bošnjaka. Mogla je da čuje pokliče „ubij četnika” i „Alahu ekber” i teško da je iko to mogao da doživi kao poziv Vučiću, kako je i sam to ironično primetio, na ručak ili večeru. Poruku „Bog je najveći” – „Alahu ekber” muslimani širom sveta često uzvikuju, generalno znači neko odobravanje i deo je muslimanskih molitvi, ali hrišćani širom sveta, pa i u Srbiji, sve više je doživljavaju kao ratni poklič islamskih ekstremista. Uzvikivali su to oni koji su se samoubilački avionima zaleteli u Svetski trgovinski centar 2001. godine, uzviknuo je to i major Nidal Hasan pre nego što je ubio 13 ljudi u američkoj bazi Fort Hud 2009, vikali su to i oni koji su mačetom ubili britanskog vojnika pre dve godine usred bela dana u Londonu, viču to egzaltirano pripadnici Isisa.
A sam napad kamenjem na srpskog premijera, kaže istoričar Aleksandar Raković iz Instituta za noviju istoriju Srbije za Tanjug, nosio je zastrašujuću poruku islamističkog fanatizma i može se tumačiti kao atentat. Prema šerijatskom pravu, objašnjava Raković, kamenovanje je smrtna kazna koja može da se počini kao krvna osveta.
Teško da je javnost u Srbiji mogla da ostane ravnodušna pred ogoljenom mržnjom i brutalnošću koje su se sručile na srpskog premijera, nekoga ko je došao u dobroj veri, čak i uprkos mnogima u svojoj zemlji. Prizor iz Srebrenice nužno je terao na pitanje šta bi se u onom grotlu dogodilo nekome ko nije „štićena ličnost”? Tim pre što je napad na Vučića bio praćen novim licemerjem, omalovažavanjem i relativizovanjem onoga što se dogodilo. Čak i pre ataka na premijera Srbije i njegovu pratnju, kad turski premijer Davutoglu kaže ljudima u Srebrenici i svetu da su oni koji su ubili osam hiljada muškaraca ubili celo čovečanstvo. Nema u punoletnoj populaciji Srbije verovatno nijednog građanina koji ne zna da to kaže čovek čija država poriče davni genocid nad više od milion Jermena. Turska tako uspešno lobira u poricanju tog genocida da se ni najmoćnija zemlja na svetu ne usuđuje da stradanje ovih nesrećnika od pre sto godina nazove pravim imenom, jer nijedan američki predsednik ne želi da pokvari odnose sa strateški važnom turskom članicom NATO-a.
S posebnim ogorčenjem juče je komentarisano ponašanje Bila Klintona, nesuđene glavne zvezde komemoracije u Potočarima. Bivši američki predsednik prvo je dva puta u svom govoru zahvalio Vučiću što je došao, da bi posle skandala koji je, naravno, bacio u senku glavni događaj, za hrvatske medije primetio da do incidenta ne bi ni došlo da je Vučić došao malo kasnije, pošto je počela molitva, ili da se pojavio na zatvorenom delu komemoracije. S prezirom se govorilo o direktoru Direkcije za koordinaciju policijskih tela BiH Mirsadu Viliću, koji je nekoliko sati posle napada na Vučića procenio da odgovornost snose pripadnici srpskog obezbeđenja, odnosno glavni pratilac premijera, pa i sam premijer, ako možda nije poslušao svog glavnog bezbednjaka.
Reklo bi se da je slično Viliću rezonovala i predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava Sonja Biserko, koja za B92 kaže da je „ovaj incident ogolio stanje odnosa na obe strane” i da „Srbija i premijer moraju dobro da razmisle kako će se ubuduće postavljati u odnosu na susede”. „Srbija i premijer su pogrešili što su poslednjih nedelja spinovali argumente i teorije koje ne idu u prilog pomirenju“, kaže Biserko.
Razočaravajuće su zazvučale i nove izjave reisa Huseina Kavazovića, duhovnog poglavara muslimana Bošnjaka, koji je uoči skupa pomirljivo i mudro poručio da će Bošnjacima i Srbima biti teško sve dok ih drugi mire, pa makar i rezolucijama. A onda se u Potočarima videlo šta stvarno misli. Pozivajući prisutne da budu dostojanstveni, rekao je: „Nemojmo dozvoliti onima koji su ga uzrokovali da danas budu iznad našeg bola.” Na koga je mislio kad je govorio o vinovnicima zločina u Srebrenici– na Vučića ili, možda, na sve Srbe, ceo narod? Ako njihov duhovni poglavar tako misli, šta da misle „obični” Bošnjaci?
Juče je Kavazović poručio da se napad na Vučića nije smeo dogoditi, ali da „ta mala količina stida koju je on doživeo nije ništa u poređenju s količinom bola koji godinama nose majke Srebrenice”. Pritom, majke Srebrenice, bar one iz istoimenog udruženja, osudile su napad i izrazile žaljenje, tako da je i Milorad Dodik bio dirnut time.
---------------------------------------------------------------------------------
Francuska osudila napad na Vučića u Srebrenici
Pariz, Moskva – Francuska osuđuje napad na srpskog premijera Aleksandra Vučića u Srebrenici dok je odavao počast žrtvama masakra tokom rata u BiH, rekao je juče francuski ministar inostranih poslova Loran Fabijus, prenosi Tanjug.
„Francuska osuđuje incidente tokom ceremonije u Srebrenici. Takvi događaji pružaju priliku za slogu među ljudima, a ne da se podstiču rane iz prošlosti. Francuska poziva ljude i vlade zemalja regiona da se okrenu ka budućnosti”, naveo je Fabijus u pisanom saopštenju, javila je ruska novinska agencija Tass.
Hrvatski premijer Zoran Milanović izjavio je da se napad na srpskog premijera Aleksandra Vučića u Potočarima neće dobro odraziti na odnose u regionu, naročito u Srebrenici. On je ocenio da je napad na Vučića bio mučan događaj i da neće nikome da deli savete da li je ili nije trebalo da dođe i šta je prethodilo obeležavanju 20. godišnjice zločina u Srebrenici.
