Izvor: Danas, 22.Dec.2014, 00:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Igre na (ne)sreću i mentalno zdravlje
Pomama za igrama na sreću pouzdan je pokazatelj urušenog mentalnog zdravlja našeg društva. Mnoštvo ljudi je, usled višegodišnjeg iscrpljivanja besperspektivnošću, postalo svesno činjenice da nošenjem gajbi – ne, naravno, na marko-tatin-sin način iz 90-ih – nije lako obezbediti ni osnovne životne pretpostavke, a kamoli udovoljiti znatnijim kapricima. Stoga je tu, hvala bogu, lutrija. Miš beli sreću deli!
Da li je, ipak, nastrano, zapravo nepošteno spram sopstvene >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << egzistencije poželeti para k’o blata? Želja za milionima evra za čoveka prosečnih primanja ne može biti prilog realnom poboljšanju i afirmaciji njegovog dotadašnjeg života, već obrt za 180 stepeni – da ne kažem za 360, kako se to, u duhu najistančanijeg osećaja za prostor, uobičajilo reći. Jer, to nije tombola na kojoj dobijamo tretman u kozmetičkom salonu, večeru za dvoje, novi šporet, pa čak i automobil – ove paretine, što im očito i jeste tu svrha, mogu lako poništiti prethodni život. Pitanje je, stoga, da li igranjem lotoa posredno priznajemo da smo duboko nezadovoljni dosadašnjim životom? Da li su toliki loto-igrači zapravo očajnici sa kamenom oko vrata, koji lozom mašu kao pozivom u pomoć?
U TV drami „Mala šala“ iz 1991, autora Aleksandra Đorđevića, dva čoveka se našale sa prijateljem (igra ga Lazar Ristovski), vrlo grubo kako se dalje ispostavlja, tako što mu prikažu preko video-rekordera snimak ranijeg izvlačenja lotoa i fingiraju da je dobio ogromnu premiju. Obmanuti junak najednom postaje samouveren, pokazuje zube direktoru škole u kojoj radi, suprotstavlja se tašti koja ga maltretira, napušta ženu – sve to usled „dobitka“. – Da li bismo svi, postavši milioneri, okrenuli novi list, rasklopiti zapravo novu knjigu?
Pored ad hoc igrača, nošenih talasom socijalnog očajanja, tu su i oni koji čitav život uredno, sistematski uplaćuju listiće. Takvi zapravo igrama na sreću zadobijaju i nešto drugo – izvlačenje je, recimo, tokom nedelje, ali još tokom vikenda u njihovom džepu stane prijatno pulsirati kupljeni loz, možebiti dobitan! Upravo to „možda“, ta mogućnost, iako astronomski neznatna, odškrinjuje vrata i u njihovu egzistencijalnu čekaonicu propušta tračak zaslepljujuće, blažene svetlosti. Naime, lozom oni kupuju poseban osećaj da u džepu potencijalno nose džakove para.
Pri tom, igrači na sreću gotovo nikad ne ostaju kod računa verovatnoće i statistike – u sferi pukog slučaja. Naime, oni u svoja okušavanja u hazardnim igrama učitavaju i vlastite životne okolnosti. Vrlo često, otud, biraju na lotou specijalne brojeve, ojačane sentimentalnom vrednošću. Oni naprosto ne mogu da prihvate da je sreća, međutim, s obzirom na pravdu i ravnu meru, posve neutralna – da je sreća slepa, besmislena, upravo luda.
Ljudi koji su čitavog života igrali loto, neuspešno dakako („Bilo je tu, doduše, nekoliko petica“), moraju se suočiti sa žalosnom činjenicom da su želeli posve drugačije da žive, ali u tome nisu uspeli. Čovek, međutim, ne treba da čami u spomenutoj čekaonici, u kojoj se čeka da se bude „izvučen“ – upravo čovek, a ne listić – da se bude prozvan, da nas bog pogleda. Potrebno je, naprotiv, izgrađivati društvo u kome se od nošenja gajbi uistinu može pristojno živeti! A ako i želimo milione, tada je bolje da to preduzimamo aktivno, na troterovski način: sledeće godine u ovo vreme – a ne sledeće sedmice, putem lotoa - bićemo milioneri!
.jpg)
