Izvor: Press, 30.Okt.2010, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dajte turšiju i „koka-kolu"
Gordana Marković proizvodi „zimnicu za poneti" za sve one koji nemaju vremena ili para da je sami spremaju, pa koriste njen etno „Mekdrajv"
Bila je jedna od zimskih radosti, deo tradicije koliko i potrebe, malo kućno blago pohranjeno u mala kućna svetilišta - špajize, njeno veličanstvo - zimnica!Sad je uglavnom ostalo sećanje na nju - poneka tegla pretekla od lane, dobijena na „kompenzaciju" od familije sa sela, pohabana kaca za kupus i >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << kamen koji domaćin uporno čuva kao relikviju. „Zimnica" kojoj prosečna porodica danas može da se nada jeste zima sa što manje snega i topli radijatori, mada...
Tu su pijace, a na pijacama još jedna od novotarija tranzicionih vremena - „zimnica za poneti", nešto kao etno „Mekdrajv"-za one malobrojne koji ne bi da se bakću sa spremanjem, i one koji bi se rado baktali, ali nemaju s čim.
Izdanak topolskih domaćica
Gordana Marković, izdanak čuvenih domaćica iz topolskih sela, jedna je od onih koja još pamti bakine recepte i po njima sprema zimske đakonije i doprema ih za Beograd da namiri velegrađane, koliko da se ne razrode od korena.
- Ih, pa nije ovo ništa, ni petnaesti deo onoga što sam spremila. Da dođete vi kod mene kući i slikate, ma ne bi vam u jednu fotografiju stalo šta ga se Goca naspremala zimnice. Deo toga ide i za Švajcarsku, ćerki, zetu i njegovima. Lakše prođe zima u tuđini uz zimnicu iz domovine - nadvila se ponosno nad tezgu tržnice na Zelenom vencu, pozirajući sa blagom koje je još s kraja leta počela da baštini.
- Uglavnom imam stalne mušterije za koje već godinama spremam zimnicu, ali ima i novih, naravno - razgovaramo se kroz najlepše mirise sela, uteklih iz tegla čuda svakojakih.
- Evo, baka Milica je moja redovna mušterija, stara domaćica koja zna šta valja i koja je decenijama i sama spremala zimnicu, no... - pokaza na nasmejanu staricu što je stala kraj tezge i pogledom premeće glavice ukiseljenog kupusa, dok joj se neka naročito ne dopadne.
- E, deco, spremala je baka nekada tovare zimnice, ali pritislo devedeset godina na leđa, a udarilo i na novčanik, pa se sad ovako više isplati, a i znam da je to što pazarim od Goce jednako valjano kao i ono što sam sama spremala - reče mila starica, pa ćušnu onaj kiseo „grumen" u ceger, gledajući kroz tegle kao kroz prozor u davnine...
- Jednostavno, nemaju ljudi više! Postala je skuplja dara nego mera. Mnogo para, mnogo posla, a i ova su nam se deca nešto odvikla od „seoske" hrane pa izvoljevaju... - ugura se u priču i žena za tezgom više Gordanine.
Uz povrće i nešto voća, uprtila i ona desetak tegli put grada da rasproda, što svoje, što od žena iz sela koje više nisu za put.
Spremanje na veliko
- Saberem tako od komšinica, familije, ko koliko i šta ima, pa donesem zajedno s mojom zimnicom. Kod nas se to još sprema na veliko, pa pola ostavimo za kuću, a pola za pijacu. Žalije mi je kad vidim domaćice koje kroz razgovor natuknu kako su i koliko nekad spravljane zimnice, a sad se uhvate za teglu, prebrojavajući se imaju li i za nju, nego da ne prodam ništa! Ima i onih drugih, koje ne znaju, ne vole, ili neće da spremaju, ali imaju novca da kupe, pa potovare tegle i tegle, no i njih je sve manje. Dok mogu, spremaću i prodavaću! Sve ovo što vidite u slovo je isto kao što su i naše stare spremale, „mrtva usta da jedu", što se ono kaže - ne sumnjamo, vala, a i cena valjda to potvrđuje?
- Da je jeftino - nije, ali se i ne kupuje svaki dan! Ja, recimo, jedanput u dve nedelje uzmem teglu ajvara, ili malo barene paprike, pa se isplati. Naravno da je svega toga nekad bilo i u mome špajizu, al' sad još samo kiselimo kupus, najjeftinije i najviše se od njega sprema tokom zime - veli žena, zastala pred „izlogom" gospođa Miljinog butika, krcatog robom zbog koje bi Evropska unija dušu dala da bude deo Srbije.
Jednog od desetine istih, ne samo na ovoj, već na svakoj pijaci u gradu - „konzorcijumi" koji su najbrže odgvorili na zahteve „perestrojke" i prilagodili se zahtevima tržišta. Skromnim, pre svega.
Etno „Mekdrajv"-"turšiju i „koka-kolu" za poneti, molim"!
