Izvor: Politika, 20.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beograđanin kontrolor
Gubitak kartice kojom se ulazi u zaštićene zone mora da se prijavi u roku do 30 minuta, u suprotnom sledi kazna zatvora ili doživotna zabrana pristupa aerodromu
Na jednom od najvećih svetskih aerodroma JFK u Njujorku radi dvadesetdvogodišnji Beograđanin Milorad Piper. Radi za kompaniju
"Swissport" koja ima oko 22.000 zaposlenih i posluje u više od 140 zemalja sveta, a istovremeno završava studije aeronautike i primenjene matematike na Dauling koledžu za avijaciju, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jednom od najprestižnijih američkih fakulteta u toj oblasti.
Milorad je na aerodrom došao letos na praksu koja mu je potom produžena do 22. decembra. Ovo mesto je dobio na Sajmu poslova organizovanom na njegovom fakultetu. Poslovodstvo Kompanije "Swissport" odabralo je baš njega da meri njihov kvalitet usluga na pomenutom njujorškom aerodromu. Reč je o kompaniji čije je sedište u Cirihu i koja je recimo prošle godine ostvarila profit veći od milijardu i 250 miliona dolara.
– Na aerodromu JFK "Swissport" servisira više od 40 avio-kompanija, što je zapravo više od 1.700 letova mesečno. Ja radim statistiku u odseku za kontrolu kvaliteta. Kontrolišem da li su radnici ove kompanije prikladno obučeni, da li su ljubazni, nose li više nakita nego što je propisano, da li putnici čekaju u redu više nego što treba... Moram da gledam i to da li službenici drže mobilne telefone i hranu na vidnom mestu kada uslužuju putnike i naravno da prijavim sve druge nepravilnosti u poslovanju. Na pisti i "kapijama" beležim da li su radnici na propisanoj udaljenosti od aviona, nose li zaštitnike na ušima, oblače li noću propisanu (fluorescentnu) vidljivu odeću. Merim i brzinu isporuke prtljaga i da li prva i biznis klasa imaju bržu isporuku od ekonomske. Vodim računa i o tome da li se prtljag propisano isporučuje kako ne bi došlo do njegovog oštećenja – priča ovaj dvadesetdvogodišnjak.
I napominje da, zbog stalnih pretnji terorista, nije lako dobiti dozvolu za rad na aerodromima kao što je JFK.
– Procedura je vrlo komplikovana. Gledali su moj dosije. Vrlo je bitno da u proteklih deset godina nemaš nijednu kaznu za pogrešno parkiranje, da nisi vozio pijan. U Americi su pogrešno parkiranje i vožnja pod dejstvom alkohola veoma ozbiljni problemi zbog kojih se često ne može dobiti posao na aerodromu, kao i u drugim takozvanim zaštićenim zonama. Ispitivali su me i testirali 40 dana dok nisam dobio zvaničnu dozvolu za rad koja mi omogućava pristup u gotovo sve zone aerodroma. Jedino ne smem da vozim po pisti i da ulazim u prazne kargo avione.
Milorad objašnjava i da na aerodromu važi deviza da su "svi zaposleni odgovorni za sigurnost". To znači da je svako ko radi na aerodromu dužan da prijavi ako mu se neko učini sumnjivim. Za oglušenje o tu naredbu sleduju drastične kazne, od deset godina do doživotne zabrane pristupa aerodromu. Pošto prilikom prolaska kroz zaštićene zone radnici ukucavaju šifru, moraju strogo da vode računa da im niko ne stoji iza leđa i tako na njihovu šifru uđe tamo gde ne bi smeo. Gubitak kartice za ukucavanje mora da se prijavi u roku do 30 minuta. U suprotnom sledi kazna zatvora ili doživotna zabrana pristupa aerodromu.
– Zbog ovakve greške američka vlada stranom državljaninu ne bi omogućila ponovni ulazak u zemlju, a samim tim osoba ne bi mogla ni da se kao putnik nađe na aerodromu – veli Milorad i naglašava da radnike koji ne poštuju propise i ne ispunjavaju zahteve kompanije nadležni prvo zovu na razgovor, a ukoliko se potom ne poprave dobijaju otkaz.
On na aerodromu radi četvrtkom i vikendom, a ponedeljkom i sredom radi u školi kao tutor za matematiku.
– Pošto veoma mali broj studenata dolazi na konsultacije kada nisu ispitni rokovi, onda ja to vreme kada radim kao tutor (konsultant) koristim za učenje.
Na poslednjoj je, četvrtoj, godini studija. Uspeo je da "nabije" dosta visok prosek, B+ ili 3,4, što odgovara našoj oceni 8,8.
– Reč je o četvorogodišnjim studijama koje su, ako se porede sa obrazovnim sistemom u Srbiji, najsličnije saobraćajnom fakultetu. Na Daulingu postoje samo avio, učiteljske i biznis studije (škole). Ova avio-škola je među prvih sedam civilnih škola u Americi, ima svoje aerodrome, virtuelni kontrolni toranj i veliki broj aviona. Ne može naravno da konkuriše vojnim školama poput Air Force, Navy, koje poseduju najmoderniju opremu na svetu – objašnjava Milorad.
Ovaj dvadesetdvogodišnjak uči i radi veoma naporno. Ima između deset i dvanaest predmeta godišnje. Pošto su svi predmeti jednosemestralni, onda zapravo ima pet do šest predmeta po semestru. Ustaje u šest ujutru, ide na predavanja koja traju do 14.30. Potom se odmora oko jedan sat, pa na posao. Uz sve to uči najmanje četiri do pet sati dnevno. Donedavno je i trenirao veslanje, ali sada više nema vremena za to. Iovako spava samo šest sati dnevno.
Završio je u Beogradu Osnovnu školu "Kralj Petar prvi" i Petu beogradsku gimnaziju. Želeo je da studira u Americi zbog mogućnosti da stekne raznovrsno obrazovanje s obzirom na to da na fakultetima u Srbiji ne postoje mogućnosti za studiranje kombinacija predmeta i struka kakvih ima na univerzitetima u SAD. I 2004. godine se Miloradu pružila prilika o kojoj je sanjao. Dobio je stipendiju koja mu pokriva sve troškove studija. Godišnja školarina na njegovom fakultetu inače iznosi 30.600 dolara.
Aleksandra Brkić
[objavljeno: 20.11.2006.]
