Izvor: B92, 14.Jan.2020, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nije lako biti prvi čovek Amerike - predsednici i mentalno zdravlje
Neki od Trampovih prethodnika su bili depresivni, a neki su imali brojne psihičke probleme - evo i koji.
Donald Tramp nije prvi predsednik kojeg smatraju neuravnoteženim. Za mnoge njegove prethodnike smatra se da su trpeli mentalne zdravstvene probleme koji su varirali od društvene anksioznosti preko bipolarnog poremećaja, čak do psihopatije.
U leto 1776. godine, američki rat za nezavisnost išao >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << je toliko loše po pobunjenike da je Džordž Vašington navodno pokušao da izvrši samoubistvo.
Kad su njegovi vojnici kod Kips Beja, na Menhetnu, počeli panično da beže, četrdesetčetvorogodišnji vrhovni komandant upao je u katatoniju, piše njegov biograf Ron Černov.
Postoji čak i izdavački podžanr posvećen stavljanju 45. predsednika na psihijatrijski kauč.
Takvi naslovi uključuju: Opasan slučaj Donalda Trampa: 27 psihijatara i stručnjaka za mentalno zdravlje procenjuju predsednika, Čovek sa raketama: Nuklearno ludilo i um Donalda Trampa, Jasna i neposredna opasnost: Narcizam u eri Donalda Trampa i Sumrak američkog zdravog razuma: Psihijatar analizira Trampovo doba.
Tramp - koji insistira na tome da je on "veoma stabilan genije" - nije ni u kom slučaju prvi američki lider za kojeg mnogi smatraju da je ludak.
Džona Adamsa, drugog predsednika, njegov stalni rival Džeferson opisao je kao "ponekad apsolutno ludog". Filadelfija Aurora, glasilo Džefersonove stranke, opisala je Adamsa kao "čoveka kog je napustio zdrav razum".
A Teodor Ruzvelt, piše Časopis za abnormalnu psihologiju, ostaće "zapamćen u istoriji kao jedan od najreprezentativnijih psiholoških primera za poremećene svesne mentalne procese."
Dok je Ruzvelt 1912. godine vodio kampanju da se vrati na predsednički položaj, istaknuti američki istoričar Henri Adams je rekao: "Njegov um se raspao u paramparčad... njegova neuroza mogla bi da se završi nervnim slomom ili akutnom manijom."
Pored toga, nakon što je Vudro Vilson doživeo moždani udar, njegovi kritičari tvrdili su da se Bela kuća pretvorila u ludnicu, ukazujući na rešetke postavljene na nekim prozorima na prvom spratu izvršne rezidencije.
Zbog toga je ostao nesposoban i zahvaćen depresijom i paranojom sve do kraja predsedničkog mandata 1921. godine.
Belu kuću je praktično vodila Prva dama Edit Vilson, nateravši protivnike da pene zbog "vlade kojom upravlja jedna podsuknja".
Kad je Vilson napustio položaj, jedan novinar izjavio je da je on sada pitoma i "slomljena senka nekadašnjeg čoveka".
Za dvojicu drugih predsednika smatra se da ih je direktno uništila klinička depresija.
Prema profesoru Dejvidsonu, teški depresivni poremećaj potpuno je onesposobio za rad i Kalvina Kulidža i Frenklina Pirsa nakon smrti njihovih sinova.
Pirs je strašnu tragediju doživeo neposredno pred inauguraciju 1853. godine. Četrnaesti predsednik, njegova supruga Džejn i njihov sin Bendžamin nalazili su se u vozu kad je ovaj iskočio iz šina blizu Andovera, u državi Masačusets.
Vagon je sleteo niz nasip, a Beni je bio skoro obezglavljen. Umro je na licu mesta. Ovaj jedanaestogodišnjak bio je jedini preostali od trojice Pirsovih sinova.
Uprkos trajnoj stigmi mentalne bolesti, neki stručnjaci smatraju da bi ona mogla da bude od pomoći nekim vođama - do izvesne mere.
Studija iz 2012. godine psihologa s Univerziteta Ejmori u Džordžiji pokazala je da je nekoliko predsednika iskazalo psihopatske osobine, uključujući i Bila Klintona.
Pokazalo se da su dvojica koji su najviše psihopatski od svih Lindon Bejns i Endrju Džekson, Trampov uzor.
Tim sa Ejmorija je psihopatske atribute definisao kao površni šarm, egocentrizam, neiskrenost, neosetljivost, sklonost rizicima, lošu kontrolu impulsivnosti i neustrašivost.
Istraživanje je pokrilo svakog predsednika do sada sem aktuelnog i Baraka Obame.
Profesor Skot Lilienfeld, koji je predvodio studiju, kaže: "Podozrevam da se ove osobine na duže staze obijaju ljudima o glavu. Dakle, da, one im možda omogućuju da se izdignu do položaja vođe. Manje sam uveren da će to za posledicu imati bolje sveukupno liderstvo, naročito na duge staze."
Lindon B. Džonson je, na primer, imao ego veličine rodne savezne države Teksas.
Bestidno je pokrao izbore za Senat 1948. godine, a onda se još besramnije šalio s tim, prema višetomnoj biografiji Roberta Kara.
Džonson je smatrao da nema ničeg lošeg u zavlačenju ruke pod suknju neke druge žene dok njegova supruga, Lejdi Berd, sedi odmah do njega. Voleo je da ponižava potčinjene pozivajući ih da zapisuju ono što im diktira dok mokri u lavabo ili dok se prazni na ve-ce šolji.
Međutim, Džonson je možda izazvao vlastiti politički Alamo naširoko pretpostavljanim lažima izrečenim američkom narodu o lažnom morskom sukobu u Zalivu Tonkin 1964. godine.
Džonson je iskoristio taj incident da dramatično eskalira američki rat u Vijetnamu.
Međutim, usred velikih žrtava Tet ofanzive četiri godine kasnije, Džonson je saopštio da se neće vratiti za drugi mandat.
Endrju Džekson - koji je potpisao Zakon o uklanjanju Indijanaca, praktično legalizujući etničko čišćenje - danas je ostao upamćen više po svireposti nego po zavidnom dostignuću jedinog predsednika svih vremena koji je uspeo da do kraja otplati nacionalni dug.
A reputacija Bila Klintona je, naravno, nepovratno ruinirana zbog njegove seksualne impulsivnosti.
Neki predsednici su podnosili napore iz Ovalne sobe lošije od drugih.
Čak i kao potpredsednik, Ričard Nikson je uzimao lekove koji se izdaju na recept za anksioznost i depresiju, uz pilule za spavanje koje je izdašno zalivao alkoholom.
Biografija Džona A. Farela detaljno beleži koliko je neumereno pio lider poznat po aferi Votergejt tokom čitavog burnog mandata. Na snimcima iz Bele kuće može jasno da se čuje kako zapliće jezikom između zveckanja leda u čaši.
Henri Kisindžer, njegov glavni diplomata, jednom je izjavio da Nikson nije mogao da primi poziv britanskog premijera tokom krize na Bliskom istoku zato što je bio "ušljeman".
Njegov psihoterapeut, doktor Arnold Hatšneker, bio je jedini doktor za mentalno zdravlje za kog se zna da je lečio predsednika u Beloj kući.
On je izjavio da je Nikson imao "dobru porciju neurotičnih simptoma".
Dakle, da li Donald Tramp ima mentalnih problema?
Dijagnoza profesora Dejvidsona izdaleka kaže da nije.
On tu navodi međunarodnu debatu među psihijatrima oko toga da li je narcizam - osobina koja se često pripisuje aktuelnom predsedniku - uopšte poremećaj ličnosti.
Ali Nasir Gaemi - autor knjige Prvoklasno ludilo: Otkrivanje veza između liderstva i mentalnih bolesti - smatra da predsednik Tramp ima "klasične manične simptome".
Ovaj profesor psihijatrije sa Medicinskog fakulteta Univerziteta Tafts u Bostonu kaže: "On skoro uopšte ne spava. Ima veoma visok nivo fizičke energije."
"Veoma je impulsivan kad je u pitanju trošenje, seksualno je impulsivan, ne može da se skoncentriše. Njegove osobine bile su mu veoma korisne tokom predsedničke kampanje, u kojoj je bio izuzetno kreativan. Uspevao je da primeti stvari koje normalne, mentalno zdrave, stabilne osobe, kao što je Hilari Klinton, na primer, nisu uspevale."
Trampov predsednički mandat, često se govori, srušio je sve istorijske norme.
Ali neobični, izmučeni životi prethodnih vrhovnih komandanata čini se da postavljaju pitanje - a šta je uopšte normalno?
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Izvor: BBC News na srpskom
