Izvor: NoviMagazin.rs, 02.Apr.2017, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Usporeni sprint
Prerano je Donald Tramp proglašen za rekordera u brzom ispunjavanju izbornih obećanja. Taj sprint mu je bitno usporila – realnost.
U njenom aranžmanu, odnosi s Moskvom su nastavili da se kvare iako je on najavljivao njihovo poboljšanje, a odnosi s Pekingom da se usklađuju iako je projektovao njihovo tumbanje. Istovremeno je Tramp doživeo dva poraza na domaćem terenu – sudskim blokadama njegove blokade ulaska migranata iz šest islamskih zemalja, a ovih dana mu >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << se izjalovio i pokušaj da svojim programom zameni “omraženu” reformu zdravstvenog osiguranja, koju je izdejstvovao prethodnik mu u Beloj kući Barak Obama.
Ove četiri, izmenjene ili osporene, stavke bile su okosnice Trampovih smernica da se “Amerika ponovo načini velikom”. Da joj ponovo na čelu bude autoritativni vođa koji će umeti da se harmonizuje s manirima i pretenzijama Vladimira Putina; da se Kini stavi do znanja da “treba da se umeri”, pa da “ne otima radna mesta” Amerikancima i da se ne širi po Pacifiku; da im bezbednost ne ugrozi priliv “potencijalnih terorista” s “proširenog Bliskog istoka”; i da se smanji “razbacivanje” novca na “socijalu” jer bi on mogao da se “celishodnije” uloži, na primer, u povećavanje vojnog budžeta.
Ubrzo se, međutim, ispostavilo da zacrtano nije ostvarivo, bar ne u kratkom roku. Zadržao bih se prevashodno – ovom prilikom, u okviru raspoloživog prostora i rasprostranjene ovdašnje znatiželje – na zamešateljstvima u američko-ruskim vezama, u čijim su nagoveštavanim unapređivanjima naslućivani i “bolji dani” za Zapadni Balkan.
Kako stvari stoje, dok ovaj tekst ide u štampu situacija na Zapadnom Balkanu se pogoršava uporedo sa izostankom poboljšavanja odnosa SAD – Rusija i klecanjima unutar EU. Dve velesile su, uprkos uzajamnom komplimentiranju njihovih lidera, upale u novi krug međusobnih sumnjičenja.
U Americi se nastavlja istraga o mogućnom uplitanju ruskih hakera u izborni proces koji je Trampa doveo na vlast. Vašington takođe produžava sankcije Moskvi zbog njenog anektiranja Krima i ohrabruje veća vojna ulaganja evropskih saveznika u NATO, koji u Rusiji, kao i ona u njemu, vidi glavnog strateškog rivala.
Čak i dogovoreno sadejstvo protiv terorističke tzv. Islamske države podleže međusobnim optuživanjima zbog bombardovanja u kojima strada veliki broj civila u Siriji i Iraku. Obe te intervencije ujedno nagoveštavaju povećanje talasa izbeglica, koji bi uz sve izvesniji porast nadgornjavanja uticaja Zapada i Rusije mogao dodatno da poveća izglede za dalje pogoršavanje situacije na prostorima bivše SFRJ, gde lokalna neopredeljivanja mame na sve opredeljenije nastupe globalnih konkurenata.
Mestimično se stiče i utisak da raskoraci između Amerike Rusije idu “pod konac” – protiv Evrope. I Trampu i Putinu su “em mili, em dragi” evrofobičari, koji su se Bregzitu obradovali kao rodonačelniku procesa kompletnog rastakanja EU.
Kad i Angela Merkel i Putin daju podršku našem putu, to ne mora da znači da nam sledi neka vajda. Čak i ako u vratolomnom raspletu dođe do sada nezamislivog ortakluka između Nemačke i Rusije, dveju sila sa neusklađenim aspiracijama da se na jugoistoku Evrope i jedna i druga osećaju “kao kod svoje kuće”. Na slično pretenduje i Turska, koja je kao članica NATO sve usaglašenija s njegovim protivnikom Rusijom, što podseća i na neke ovdašnje kontradikcije prema kojima – što se teže putuje ka Zapadu, to se lakše trasira prečica ka Rusiji.
Naš je slučaj još originalniji: dok bismo službeno da se spolja integrišemo sa Zapadom, prianjamo uz rivalsku mu Rusiju, računajući da ona neće dozvoliti da nas on teritorijalno dezintegriše (međunarodnim ozvaničenjem nezavisnosti Kosova). Kad bi ovakva kombinatorika uspela, predstavljala bi svojevrsnu senzaciju, čak veću od obrta koje Tramp priređuje i pridobijanjem i razočaravanjem i birača i partnera.
Između njega i nas mogla bi da se naprave još neka poređenja. Dok on opstaje pri tvrdnji da želi zbližavanje sa Rusijom, naložio je (kao i ona sama sebi) saveznicima da se više ulaže u naoružanje, a dok se mi približavamo Zapadu, stižu nam povećane isporuke ruskog naoružanja.
Zajedničko za oba kursa je – usporavanje kretanja ka ozvaničenim ciljevima, uz ubrzavanje kontradikcija. Niti se mi približavamo dovoljno brzo Evropskoj uniji dok se oslanjamo na Rusiju, niti Tramp sme da ubrzava sređivanje odnosa sa Moskvom dok nema sređene odnose sa evropskim saveznicima.
Da u domašaju ovog broja Novog magazina nije i ovdašnja ćutnja povodom predsedničkih nam izbora, mogao bih još štošta da dosolim. Dovoljni će vam biti ostali ukusi – zvaničnih izbornih šećerlema, za kojima neizbežno slede gorki zalogaji i kiseli osmesi.
Pogledaj vesti o: Donald Tramp
