Izvor: NoviMagazin.rs, 04.Dec.2016, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Neuporedivi, ali…
Paralele ovoga puta povlačim između neparalelnih svetova, zvanih Fidel Kastro i Donald Tramp.
Neposredni povod je koincidencija: gotovo istovremena smrt kubanskog revolucionara i izbor njujorškog milijardera za predsednika SAD, zbog čega su obojica postali ličnosti o kojima se ovih dana ponajviše raspravlja gotovo na svakom koraku, i to sa usijanjima kakva su izazivali i vatreni govori te dvojice lidera. >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs <<
Pokušaj poređenja svekolikih neuporedivosti Kastra i Trampa mogao bi da se doživi kao jalova, tzv. nemoguća misija. Opravdava ga, međutim, činjenica da su baš oni bili akteri još “nemogućnijih misija”, a iz njih izašli s maksimalnim “profitom” – vlašću. Kad se Tramp kao politički amater upustio u maraton ka Beloj kući, šanse da je osvoji bile su takoreći ništavne, kao i kad je Kastro krenuo na obaranje ostrvskog diktatora, koga je dugo podržavao Vašington, i svrgao ga u noći dočeka 1959.
Njihovo najnovije prožimanje iskrslo je dok je ovaj tekst išao u štampu. Tramp je zapretio da će poništiti sporazum o normalizaciji odnosa između dve zemlje ako Havana ne pristane na “bolji sporazum”, čime kao da je dao za pravo “El komandantu” kad je ovaj, i usred procesa smanjivanja međudržavnog nepoverenja čiji su protagonisti predsednici Raul Kastro i Barak Obama, rekao da i dalje “ne veruje politici SAD”.
Moglo bi i da se kaže da bi vraćanje na hladnoratovske metode, kakve nagoveštava novoizabrani predsednik sa Menhetna, predstavljalo posthumni Fidelov trijumf. Jer, tako bi se potvrdilo njegovo viđenje da je supersila stalno spremnija za konfrontaciju nego za kooperaciju, pa da Kubancima nema druge nego da u tom neravnopravnom nadmetanju ne pokleknu i nastave putem koji je on trasirao.
Poređenja Kastra i Trampa protkana su još većim paradoksima. Obojica su prevratnici, s različitim vrstama uobrazilje da mogu da izgrade novi svet prema svojim nazorima, a istovremeno održe nostalgiju za prošlim vremenima, kada se u prvom slučaju pevalo “Amerika i Engleska biće zemlja proleterska”, a u drugom obećavao “kraj istorije” sa bespogovornom dominacijom Zapada na čelu sa Amerikom.
I jedan i drugi su specifični alternativci. Kastro je sa Če Gevarom uspeo da dozama romantizma i avanturizma pobudi nade da komunistički jednopartijski sistem može da se oslobodi birokratizma i potiskivanja ljudskih prava, da bi se docnije prepustio inerciji održavanja na vlasti, propraćenom progonom disidenata i masovnom emigracijom. Tramp se pak afirmisao kao protivnik establišmenta i sopstvene stranke i države, ali je pritom pojačao ksenofobične, rasističke i seksističke porive.
Ispoljili su se i kao govornici koji umeju da pridobiju mase. Fidel i Če su u prvo vreme čak ličili na glasnovornike globalne demokratske, naročito zapadnoevropske, levice i nezavisnih progresivnih kružoka, dok se Donald od početka distancirao od intelektualne elite, ubirajući poene u slojevima društva koje je američka varijanta levice zapostavila.
Kod obojice je registrovan izrazit naboj egocentrizma, koji se kod Trampa ispoljava i kao narcizam, dok ga je Kastro praktikovao kao autokratski način vladavine. I jedan i drugi su, takođe, oštro kritikovali pisanje medija (Kastro samo spoljnih), smatrajući da ih prikazuju lošijim nego što jesu. Čini se, povremeno, da bi Trampu odgovaralo da, suprotno ustavnom garantovanju slobode štampe, i on uživa u jednoglasnoj medijskoj podršci kao lideri u jednopartijskoj Kubi.
Do preplitanja je došlo i na svetskoj sceni. Uspešno su je podelili, čak i u Americi. Tramp je Kastra okarakterisao kao “brutalnog diktatora”, a Obama kao ličnost koja čeka sud istorije.
Trampov nagoveštaj spremnosti za popravljanje odnosa sa Rusijom možda nije obodrio Kubance koji se sećaju da su bolje živeli dok su se te dve sile gložile, a Moskva ih obilato pomagala. A svakako im se ne dopada najava američkog “trgovinskog rata” s Pekingom, pošto je Raul Kastro, po svemu sudeći, počeo da sledi “kineski model” komunističke vladavine, uz uvažavanje zakona tržišta.
Paradokse upotpunjavaju i ovdašnja reagovanja povodom Kastrove smrti i Trampovog izbornog uspeha. Pre 40 godina ovde je slavljena Titova pobeda, na samitu nesvrstanih u Havani, nad Kastrom jer je maršalovo insistiranje na poštovanju izvornih principa prevladalo nad zalaganjem domaćina za naginjanje ka Moskvi. A danas nam se čini da će Tramp, baš izvesnim “naginjanjem” ka Rusiji, olakšati naš zvanični put ka Zapadu, koji je drži pod sankcijama, a kojima se mi ne pridružujemo.
Poređenje Kastra i Trampa može korisno da posluži i kao kockica u sastavljanju mozaika političke evolucije, pošto je od oružane pobede prvog do izborne prevage drugog prošlo bezmalo šest decenija. Sada smo u prilici samo da konstatujemo da je prevaljen put između dve varke: od nerealnosti kojima nas je, i na kastrovski način, zamajavao nedemokratski socijalizam (čiji demokratski potencijali ipak opstaju u Evropi), do trampovskog rijalitija koji odmenjuje realnost.
Puna normalizacija odnosa između SAD i Kube blagotvorno bi delovala na ceo svet. Priključio bih se navijačima za takav ishod, ali neću da ih ureknem jer se u poslednje vreme ono za šta navijam učestalo ispostavlja kao – nemoguća misija.
