Izvor: NoviMagazin.rs, 11.Dec.2016, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Kontakt po “teoriji ludaka”
Novoizabrani američki predsednik Donald Tramp ispunjava obećanje da će globalnu scenu i diplomatske običaje promeniti – nepredvidivim potezima. Već je uspeo da prilično uzburka odnose s Kinom, pa i sa administracijom Baraka Obame iako mu ona nudi, prema tranzicionim pravilima, usluge u pripremama za preuzimanje kormila u Beloj kući.
U najkraćem: telefonom je razgovarao s predsednicom Tajvana Caj Ing-ven, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << što je u Kini doživljeno kao osporavanje teritorijalnog integriteta i nagoveštaj odstupanja Amerike od sopstvene politike. Prema Pekingu, međunarodnom pravu i aranžmanima s Vašingtonom, Tajvan je i dalje deo NR Kine iako je, praktično, odvojen od nje, s njenom dozvolom samostalno učestvuje i u raznim međunarodnim okupljanjima, ali je Trampova telekomunikacija sa ostrvskom liderkom u matici protumačena kao podrška težnjama “odmetnute provincije” da, jednog dana, postane nezavisna država.
Niko od njegovih prethodnika, novoizabranih, kao i činodejstvujućih predsednika, nije se dosad usudio na takav kontakt, od 1979. kada su uspostavljeni diplomatski odnosi s NR Kinom. I Bela kuća i Stejt department saopštili su da ih za ovaj nastup Tramp nije konsultovao, što je bez presedana u tamošnjoj novijoj istoriji, kao i komunikacijski iskorak koji je antiestablišmentski izborni pobednik napravio.
Dometi Trampovog iskoraka ostaju u domenu nagađanja. Još jedan rijaliti biznismena-šoumena? Nova predstava sa odricanjem od strateškog nasleđa? A možda i samo energičniji nastavak Obamine politike usredsređivanja ka Pacifiku kao teatru neposredno važnijem od Atlantika? Davanje smernica još neimenovanom (dok je ovaj napis išao u štampu) budućem šefu diplomatije? Podleganje odabranom okruženju koje u NR Kini više vidi opasnog rivala nego nasleđenog podesnog partnera u spoljnim i unutrašnjim poslovima?
Najprigodnije su mi se učinile analize po kojima je Donald Tramp za samo 10 minuta telefonskog razgovora s tajvanskom predsednicom odstupio od tradicije duge 37 godina u odnosima SAD – Kina, i to na način u kojem se naziru obrisi doktrine kojom je Ričard Nikson nastojao da svojevremeno zaplaši Sovjete i Severne Vijetnamce. Doktrine koju je, prema svedočenjima, dotični nazvao – “teorija ludaka”. Sastojala se, prvenstveno, u prikazivanju sebe kao prilično nepredvidivog, gotovo neuračunljivog, lidera sklonog da “iskoči iz koloseka” i da kao takav proizvede katastrofu velikih razmera, što će zastrašene protivnike primorati da mu učine bitne ustupke.
Kažu da je “teorija ludaka” bila primenjena u pridobijanju za pregovore kojima je okončan dugi vijetnamski rat. Možda je pomogla i da Amerika, u završnici borbe za poražavanje SSSR i Varšavskog bloka, na svoju stranu privuče Kinu, koja je “ludačkim” uzletom državnog kapitalizma racionalno doprinela i opštem slomu “antiimperijalističkog realsocijalizma” i svom preobražaju od demografskog klecavog giganta u višestruku velesilu.
“’Teorija ludaka’ je u to vreme bila vrlo promišljena, u skladu s Makijavelijevom krilaticom da je nekad ’vrlo pametno glumiti ludilo’. Nije, međutim, izvesno da ona važi i u Trampovim postupcima”, procenjuje vašingtonski dopisnik madridskog Paisa.
Bude li Tramp i na početku mandata radio protiv interesa Kine, moramo da mu uzvratimo, nezavisno od posledica po odnose sa Amerikom – poručuje uvodnik pekinškog Global tajmsa. Ti odnosi su, inače, krajnje delikatni i dalekosežni. Ekonomski izgledaju kao nerazdvojivi “sijamski blizanci”, a na duži rok se predviđa da će se razdvojiti i zapasti u strateški duel koji će dati pečat borbi za globalni primat u ovom veku.
Mogućno je, slažem se, da je Tramp protajvanskim nastupom hteo da Kini stavi do znanja da joj Amerika neće prepustiti dominaciju na azijskom Pacifiku i da on tako ojačava poziciju Vašingtona u poželjnim pregovorima oko odnosa “buke” po Tihom okeanu. Nije isključeno, takođe, i da zvanično uzdržano reagovanje Pekinga na njegove neprotokolarnosti, uz medijsko ukazivanje na naraslu moć Kine, ima isti cilj – preporučivanje dijaloga kako bi se izbegle sumanutosti u kojima bi loše prošli i oni i takoreći ceo svet.
Vremena se, naravno, menjaju. Za razliku od Niksona, koji se protiv Moskve udružio s Pekingom, Tramp kao da se u svađu s Kinom upušta dok se zbližava s Vladimirom Putinom.
Sve to, uz variranje doza iz pomenute “teorije ludaka”. Mi u tome kao da nosimo šnjur. Poodavno smo sročili da “ko ne poludi, taj nije normalan”.
Sada smo u prilici da se opet pozovemo na tu nevoljnu dosetku. Kako da se opredelimo između “voljenih” kao što su kineski predsednik Si Đinping i Tramp?
Šta drugo reći nego ponoviti “ko ne poludi, taj nije normalan”. To naše geslo osvaja svet, mestimično i više nego njegove vrednosti nas.
